Jer nismo svesni koliko ne osecamo sebe

Kad se razlijes, rastopis, i osecas prijatne zmarce po telu kako se sire i stvaraju jezu. Kad progledas i vidis i oblike po prvi put. Kad si srecan sto postojis, sto si tu i sto osecas sve. Osecas sebe. Osecas lepotu koja te vodi u jos lepse i neznije, divnije. Kad ti suze radosnice idu same od sebe, jer si stvarno toliko srecan. Kad pustas Ekv posle svega jer eto. Kad nestane strah i sve sto te koci, i cini ti se da prepreke ne postoje. Mozes sve. A nista ti ne treba. Tu si, kao nikad pre.

Dohvatila sam tempere i spatule. Covece. Kao da sam videla boje po prvi put. Bila sam najiskrenije odusevljena, ocarana i omamljena njihovim mesanjem, guljenjem, igranjem sa njima i moram reci da mozda nikad nisam napravila nista bolje. Ili bar to mislim jer mi je bilo toliko zanimljivo, ali svakako nisam napravila nista slicno. Neverovatno je koliko ne vidimo cak i kad mislimo da vidimo i da znamo.

Davati ljudima kao vakcinu protiv depresije, umesto promazepana i svih ostalih *ranja. Da osete da je sve ipak u redu i da budu srecni, da osete sebe, i sve oko sebe. Prirodom. Prirodom koja te masira, svaki nerv, vodi ljubav sa tvojim telom, tvojim umom i vidom. Predivno.

nauci da dises

Osecam svoja rebra,

srce kad lupa

kroz njih,

konstantno pulsiranje.

Drhtanje i

znojavi dlanovi.

Strah i

nervoza

kao podsetnik

na sve sto 

nije nestalo 

iz mene.

Primirilo se,

potisnulo

ali je tu.

U grudima.

Ptica koja

se gusi u guzvi

Kad ne mozes

da se otrgnes

ni da dises.

Kad ne mozes

sa sobom.

Kad ti je 

sve prenaglaseno

i ne znas

sta ti je

i zasto ne mozes.

Kad ti smeta

sopstvena koza

i mislis

da ces se 

rasuti po vazduhu,

jer sve sto vidis

je belina,

a znas da 

ne bi trebalo.

Ptico,

jos nemas krila

jer nemas ni

moc nad sobom.

Nauci da dises.

onokad

...kad bi da se dovedeš u red. Da počneš da reaguješ na alarm i prestaneš da ponavljaš sebi da nema poente, jer već kasniš i da prestaneš da navijaš alarm ranije, jer ne ustaneš i uvek prespiš zbog onih čuvenih " pet minuta" .

Polovina semestra je prošla pa je i to "wake up call" , s obzirom na to da neka predavanja izbegavam sramote zbog. Onokad ne počneš da donosiš stvari na vreme, u međuvremenu se i ne nakaniš jer si već obeshrabren i osuđen na propast, i pustiš da prođe još jedna nedelja. Problem je u tome što sam malo zakucala. Prošlo ih je osam.

Ovo je, u principu, faza kroz koje prolazi svaki srednjoškolac, ili je bar kod mene tako bilo. Od sledećeg polugodišta ću drugačije, ili od sledeće godine. Nezgodno je kad bi da se izvučeš iz blata negde na sredini, kad si ni tamo ni vamo. Ako sad ne kreneš, ode u živo blato. S druge strane, treba nadoknaditi veliki odmor. Jedan veliki ponedeljak počinje. Počeće u petak, noćnim crtanjem, jer kako bi drugo. Odlaganje za sutra je uvek mučno i vrši preveliki pritisak na jutro.

I opet imamo pokušaj gajenje kose, mog odricanja onog što me čini ovakvom i što me čeličilo godinama. Eksperiment- da li će moja individualnost opstati i ako se utopim, jer je mašinicom i počelo. Leđa i dalje držim pogrbljeno ali se naučila da se suočim sa svakakvim pogledima i  komentarima. Kao da se ljušti jedan sloj mene po malo svaki put kad mi poraste koji centimetar kose. Srljam u pretežno nepoznato. Kad se odvikneš od nečega u potpunosti... trebaće mi jako puno strpljenja, što je zapravo i ceo štos. Iskušati sebe. Ćelavost je prevaziđena za sad. 

" Lako je razlikovati se među istima, teško je razlikovati se od sebe samog. "
Prvi put je to učinila mašinica, sada će to biti četka.

Takođe, posađena mi je jedna krakata izlomljena žirafija po nadlaktici desne ruke. I neće mrdati nigde sve dok sam i ja tu. Treba da podseća da stojiš pravo čak i kad si u parampačadima. Trebaće vremena naučiti da uopšte stojim pravo. Kao kad mi je zubarka rekla da moram da naučim da gutam pljuvačku drugačije da bi prestala da guram zube jezikom napred. Pomislila sam da je jednako tome kad bi mi tražila da dišem drugačije, ali nije. Navike se mogu promeniti. Teško, ali nadam se da ipak da. Možda bi ona majica što pecka kad se saviješ bila dobar početak. 

Previše toga treba početi ispočetka. I na kraju, najteže je izaći na kraj sa samim sobom-.......

Pajdomanka

Stojim na stanici, čekam već dvadeset minuta jebeni autobus i zakucala.

U jednom trenutku pored mene prolazi klinac i bulji.
Prolazi drugi i bulji.
Nakon par metara jedan se prodere: " Uuuu brate, kakva pajdomanka. "
Prvobitno mi nije bilo dobro, svi ti ljudi koji stoje ispred mene, nije baš prijatno, morate priznati. Posle nekog vremena sam shvatila da je to zapravo dobra stvar. Setimo se onoga da nije dobro sviđati se svakome. Posebno kada je u pitanju i stvaranje, pa verovatno i ono što je tvoja pojava. Ako se dopadaš svima, to znači da nešto ne radiš kako treba. I nisam ja to rekla. Mada se u potpunosti slažem i zahvaljujem dečacima što su mi ukazali na to upravo onako kako treba. Ovo posvećujem njhovim najkicama.
Ipak, zapitaš se da li i drugi ljudi koji bulje tako u tebe, što je većina, pomisle isto to samo nemaju muda da te prozivaju. Smešak, jer ipak, možda to ipak znači da nešto radim kako treba. Bolja je i takva reakcija ni od kakve. Kada ne izazivaš reakcije, bezličan si, nisi siguran da postojis. Egzištiraš ili se pretvaraš?
To je to, treba znati kad prestati a već sam počela da serem.




Svim najkicama i šuškavcima ovog sveta. Za vas koji podsećate na poremećen sistem vrednosti svojom pojavom i niste ni svesni da vas nema.

Zosterrrrrr

Sjajno, sjajno vece. Mala ali odabrana publika. Ne tako mala zapravo ali ipak je to jedna sala. Sumnjam da se iko zadesio tu slucajno, da je dosao tu jer je dobio karte ili tako nesto. Pevali smo u glas, vristali i skakali, rastopili se od miline, noge su se tresle od uzbudjenja. Nije bilo vazduha i nismo mogli da dodjemo do daha ali najuporniji su izdrzali do kraja. Neko smo i sedeli ispred sale i pevali. Lik sa stakama i trudnica na koncertu su dokaz prave ljubavi prema ovom bendu. Jako dobra energija, osecaj jedinstva sa svim tim ljudima koje ne poznajes. Nemamo licne fotke, ali imam fotku ovih veselih ljudi, tako da mozete da naslutite atmosferu.

https://www.youtube.com/watch?v=ds2ZrUeVVfU

ljubav Zosterima <3

proštepati prste, misli i poglede

Juče sam skuvala šerpu kompota od jabuka. Onaj trenutak kad pomisliš: Ove jabuke će početi da trule... i izvučeš se na najbezbolniji način, gurneš ih u šerpu, iskomadane i kažeš sebi da ćeš ih sigurno pojesti u narednih par dana i spasiti.
Od danas ne jedemo hleb. Svega mi, jela sam sarme bez 'leba, valjda to nešto govori.
Ljudi u prevozu su nervozni, netrpeljivi, nezainteresovani. Deluju kao da im je život prošao u tom istom autobusu a oni i dalje usnulo razmišljaju o svom životu koji se dešava dok čekaju sledeću stanicu. Njihovi pogledi mi sve više stvaraju osećaj mučnine i gađenja. Način na koji bulje... više mi nije ni jasno. Ipak sam se odselila iz Loznice, ili bar mislim da jesam. Provincija u velikom.

Sinoć sam nacrtala mini kolekciju. Kapsula kolekciju, tačnije, bar bi bila da je realizovana dobro. Ne mogu svi delovi da se kombinuju međusobno, mada.... uvek ima onih koji sparuju do ludila. Fuj, mada mogu da se vadim na to-.. Ne.
Zanimljivo je, prošlo je godinu dana, treba podsetiti sebe s vremena na vreme zašto radiš to što radiš. U ponedeljak je prvi dan škole. Hohhoh, pardon, prvi dan nove studentske godine ili šta god. Zapravo ćemo početi da šijemo. U glavi mi je samo da ću proštepati prste.

Želim da kuvam više, spremam svašta, shvatila sam da mi je to skroz interesantno, zaista je umetnost. Gledala sam 24kitchen na kratko juče i lika koji je napravio čokoladni kolač sa krvlju. Neću biti baš tako ekscentrična ali prženice sa malo ljutog ajvara preko i origanom, pa još malo propržiti, to može. Jučerašnje otkriće. Ali nema više, hleba bez. Hleb je zlo, pekare još veće. Zato bojkotujemo. Svi raspoloženi mogu da se priključe. Jedini cilj je osećati se bolje.
Joga. Svaki dan. Čak je i Dragan rekao da će da počne, da znate ako neki sneg, nešto, to smo mi.

p.s. Šaljem ljubav Jančici i Tijani koje su mi ulepšale ovaj dan.

Kako bi?

Došli su i ti dani-dani slobode. Juče sam ceo dan lepila kolaže po zidu, natenane, samo jer mogu. Sinoć sam crtala za drugi zid.. i dobila ideju za seriju radova koji bi bili povezani međusobno..  Za sada imam samo jedan započet rad. Osnovna ideja su crteži pomalo apstraktnih likova, kombinovana tehnika, i malo veći format. Razmišljala sam o tome šta bih stavila na svoj zid, tako je počelo.
Želim da počnem da pravim još jedan srap book, možda ne sad, ali u nekom trenutku da, kolaži su mi jedna od novijih ljubavi. Lepljenje, cepanje, natapanje, stapanje, guljenje, crtanje, škrabanje, dodavanje svakakvog smeća, bukvalno... topljenje stiropora- u tome je lepota njihovog stvaranja.
Sad želim samo da obložim zidove u stanu, leptirići su izlepljeni svuda, ne mogu više da ih gledam. Sam stan po sebi je sladak, leptirići su zlo. I ne mogu da se odlepe.
Upravo sam videla da je preminuo onaj lik sa otvorenim ranama na nozi, koji je prosio po busevima. Čak sam čula da je sam sebi pravio rane, ko će ga znati. Kako god, nije izdržao na kraju. Huh..

Dragan je slobodan sutra. Sinoć smo se dogovorili da nećemo piti više radnim danima, samo vikend i slobodni dani. Dragan skuplja pare za MIDI a ja za jednu tablicu za crtanje. To je neki plan, uvek je pitanje koliko će potrajati i da li će se desiti, ali pokušavamo. I dalje stojimo pri onom "novom početku" u novom stanu. Napredovati, rasti i postati bolja verzija sebe, odnosno nas. I dalje verujemo u to. Kako bi drukčije?

ELEMENT AL 280!

Krenule u Depo magacin krajnje euforično, koliko je to bilo moguće. Lana i Jana bile druga smena, ja ih čekala neko vreme na mostu, no dobro. Na kraju smo ušle unutra kad smo skontale da nemamo gde da se sklonimo ispred, da izblejimo. Bilo je oko 22h, posle minut smo pitale da li može da se izlazi napolje, odgovorili su negativno. To je bio prvi zabod. Unutra je bilo tridesetak ljudi i gledali su utakmicu na video bimu. Pitale smo se zašto, nismo želele da gledamo to, samo smo htele svirku. Odmah smo otišle po nešto za piće. Bili su samo red bull i tuborg, možda neki sokovi još i voda. Uzmemo mi red bull, nisam mogla da pijem glupavi tuborg, kad ono, red bull 280 dinara. Još ja kao... Izvini, dala sam ti hiljadu. .... Pa da, plaćaš tri, jel da? Da, da. Kukala vam majka. Nakon toga smo sedele pored ograde sa strane, bilo je prazno, takoreći. Svi su se sjatili ispred bima, ostali su sedeli, šetali. Nakon te agonije, da znate samo koliko puta smo pomislile da su završili kad počnu da vrište, kad ono ne, nastavlja se u beskonačnost. Pritom, gledale smo okolo da vidimo da li smo jedini idioti koji piju red bull, i posle nekog vremena skontamo ribu koja uzima kusur od red bulla i diže obrve, nije joj jasno, dečko joj pokazuje na cenovnik, ona ga pita: A da to nije malo previsoko? Dečko sleže ramenima. Ipak je on tu samo pijun, ne drži konce.

Kreće Nipplepeople. Jedna pesma, pa Sutra i to je to. Ostalo nisam razlikovala, osim kad krenu da ponavljaju istu pesmu. Jednolično, pritom je ne razumeš kada peva. Okej, ne razumeš još neke ljude, ali ih voliš pa ti je okej, samo smo se smorile što smo morale da se nađemo tu a razaznajemo svaku petu reč. Ipak, stojim pri tome da su dosadni. Dosadni u smislu da imaju kalup po kom rade svaku pesmu. Na kraju nisu imali ni to svoje jedno te isto nego su počeli da ubacuju You've got the love i That's not my name, ali su i to uspeli da sjebu... I ponavljali su pesme od ranije dok nismo poludele. Na kraju smo opet sele. I zaključile smo da možda nose ono na glavi ako ih ljudi budu gađali da ih ne povrede.
Oko 12h časova smo imali tu čast da tapšemo tome što je riba iz Nipplepeople rekla da im je ovo možda zadnji koncert, mi smo se baš glasno obradovale, kontam da su ostali bili pristojni. Kao i Elemental kad su rekli da im se zahvaljuju jer su razbili pre njih. Treba da shvate možda i ironiju svojim stihova zbog kojih smo plakale od smeha... Bilo je nešto idi, idi, i... ja se raspadam. Tako smo se i osećale.
Na kraju su stvarno otišli, nije bilo bisa, a najglasniji aplauz je bio onaj pri odlasku.
Nakon toga su se pojavili pravi ljudi, oni koje smo čekali. Bilo je čarobno, koliko god to zvučalo kako god. Noge su počele da mi se tresu od te energije, bukvalno nisam mogla da ih iskontrolišem, možda tu red bull stvarno daje krila. Kad sam glupa.
Još na početku svirke je dobacila kolegi: Ludi.. Mislivši verovatno da je niko neće skontati, ali kroz osmeh,.. Ipak, u nekim trenucima smo bili glasniji od nje, i njih. Bili su iznenađeni i oduševljeni i u svakoj pesmi su nam davali prostora da im pokažemo koliko nam znači i koliko nam znače. Na kraju su se vratili na bis, i otpevali još tri pesme i rekli da im je ovo jedna od najboljih svirki u Beogradu. Bili su mokri, i mi smo, svi smo skakali i drali se, ali nije bilo onako klasično grupi, to je bila dobra energija. Prelepa. Možda zato što ih nisam slušala ranije uživo a oduvek sam želela, ali jako mi je prijalo. Kraljevi. Igraju se sa svojim glasovima, izbacaju te, u svakoj pesmi postoji element iznenađenja. Preljepo. Videle smo i onog riđokosog koji je vodio Ja imam talenat, ali nije bio toliko odvaljen kao prošli put kad sam ga videla. Nije bilo zombie walka. Good for him.
Ne znam šta bih još... Osim toga što sam čekala noćni prevoz pola sata, pa se pojavio jutarnji u kom sam čekala još pola sata da krene, pa pola sata do kuće, mada sam veći deo prespala i bečila se.
Happy end, uštedela sam 150 kinti od prevoza, što je ujedno i sve što mi je ostalo, no dobro. Jednom se sluša voljeni bend prvi put. I jednom nemaš gde ni da sipaš vodu.
Jutros me probudio zvuk telefona, Stana zvala. Nisam znala gde se nalazim, pa stoga ni otkud mi šminka na licu. Al osećam se prekrasno.

čuuu rko

Krenuli u šumu, otkrili vrtić. Sedeli ispred vrtića skoro celo veče. Pa stajali na kiši. Pobegla je pre nas.
Nebo je izgledalo kao šećerna vuna ali for real. Boja i tekstura koju mi se činilo da vidim... krajnje šećerno i vunasto. Ljudi koji su se iz nekog razloga pojavljivali s vremena na vreme, svi po jedan, svi su delovali izgubljeno. Šta ćeš sam u šumi, na kraju krajeva?
Nemamo ni jednu fotografiju za uspomenu, ali imamo ih u svojoj glavi. Sve je okej dok ne dobijemo Alchajmera. Kada stojiš na pljusku ili u snegu do kolena, znaš da je dobro, čim te nije briga ni za kišu ni za gromove a grmljavina ti zvuči kao dodatni efekat koji se uklapa u muziku. Prelepo. Kad je sve zanimljivo i krajnje interesantno, i želiš sve više. Epizoda: Dora istražuje u Zvezdarskoj šumi. Sa jako kul lampom, da napomenem. Sledeći put, svi po lampu da budemo pravi istraživači. Kika nas je izvela na pravi put, tačno do stana, samo što smo morali da idemo peške, al dobro, zdravo je dobiti upalu mišića ponekad, iako nismo. Možda smo zapravo postali u stanju da se krećemo, to jest ja, da ne vređam i druge ljude neosnovano.
Da ne zaboravim- cveće za smrt.. i sve ostale reči i izrazi upravo nastali.

kisha spira sve

Uh... dakle, krenuh na ispit jutros. Jako nervozna, jako negativna i umorna. Autobusa nema pa nema, a ja se kao nakanila da stignem ranije. Prodju dve 27ice, nigde 27E, naravno. Na kraju se pojavi, ali nije mesta jer je dosla posle pola sata, pretpostavljam. Na kraju udjem u 27, kad ono kontrola. Svuda. Stigoh do trga, 26 mi otisla ispred nosa, pa sam chekala drugu neko vreme... Pa 79. Na kraju dodjem na prokleti ispit i nije bilo bash veselo, moram priznati. I dalje ne znam sta sam dobila i pitanje je kad cu. Drugim rechima-ne znam da li treba da ponistavam ispit ili ne sto je jako veselo. Al ipak, nisam pala, mozda treba da se radujem, mada ipak ne. Posle svega toga, ugazim u govance vracajuci se peske sa fakulteta posto nije bilo nijednog busa, samo do prve stanice, i govno. Kad krene, ne zna da stane...
Ipak, zivot je lep. Baka je bila na operaciji i opet vidi, tako da necu da mrachim ovaj dan, njen je, i dozvoljeno je samo radovati se zbog toga... ili bilo chega, ali ne mrachiti.
I idem da se shisham,... Dragan mi je rekao: Idi, poshishaj se, bices opet slatka celava mala.
I zbog toga sto mi je rekao mi je stvarno nekako lakse.
I pochinjem da se pakujem, napokon mogu da raskrchim ovo oko sebe, ovih dana nisam bukvalno nista. Vratio mi se zivot, na neki nachin. Jeste mi spao kamen sa ledja iako je mozda jos uvek tu. Lakse se dise.
Disati, duboko udisati i uraditi jogu kad opet postanem celava. Namaste.

septembar, dan I

Nije bilo koji prvi, ipak je danas septembar. Nov početak čitave đačke gomile. Pritom, zadesio se u neposrednoj blizini ispitnog roka, tako da je savršen trenutak da izvučem živu glavu i sačuvam stipendiju.
Moji su sinoć bili tu, doseljavali Janu opet u dom. Trebalo mi je to. Tata je napokon video moje radove i petnaest puta ponovio dobro je ovo, dobro je. Na kraju sam ga zamolila da prestane. Drago mi je što napokon čujem od njega nešto što nije: Kad su ispiti i A šta ćeš raditi posle toga.... Prijalo je jako. Dobili smo kilograme voća i povrća tako da sad nema vrdanja....
Takođe, subota koju nisam zabeležila. I to je nešto što mi je bilo očajnički potrebno- pozitivna energija. Možeš da pričaš o njoj koliko hoćeš ali kad provedeš nekoliko sati u blizini ljudi koji zrače, stvarno dođeš sebi. Svi smo se klatili i smejali i bilo je prelepo. To je onaj stari duh parkova koji u Loznici ne postoji već neko vreme. Čestitam još jednom svima rođendane. Zamisli, dođeš na rođendan troje ljudi, kad ono petoro. Dragan i Suna koji su neumorno bacali rime sve dok se nisu rastali i Kaća koja je bila zbunjena njima ali i jako srećna, oči su joj sijale te večeri. Olga koja prilazi Draganu i pita ga odakle se čuje muzika. Taj zvučnik je istripovao mnoge ljude. Ipak je premali da ne bi zbunjivao. Višnja sa kosom, kašikarom i kesicom sa poklonom koja se uklapala uz njen stajling. Toliko lepih ljudi, blentavih at the time, ne možeš da ih ne voliš. Da, Radiohead-Where I end and You begin, u tom trenutku- magija koja mi je bila preko potrebna. I plan za žurku u septembru  od strane dve nesreće.
Na kraju, počeh sa jogom danas, leđa su mi se otkočilo posle par dana i osećaj je prelep. Pritom, prisilno sam iskvrckala koščice tako da sad više ne mogu kad se njima ćefne i to je isto jedna divna stvar.
tOday is theDay :)

jer je najlakše hejtovati

Danas se šetah malo po Dorćolu, malo ali dovoljno da vidim svašta zanimljivo. Kao na primer Roksandu, kojoj su se usekle trake od sandala u nogu, ali ona i dalje nabada, ne odustaje...suknja na karneriće, cvet u kosi, sve crno naravno, jer je to seksi, a kosa bela, jer eto.
Pogled devojke koji sam skontala u jednom trenutku, ona bulji u mene a ja u neku drugu Roksandu, sa malom Roksicom.
Da li sam videla nekoga interesantnog? Ne, samo gomilu žena koje se lomataju, klate i njišu guzovima u minićima, kao i one druge kvazi stajliš u drugim suknjama.
Smrt dugim suknjama drečećim, heklanim čizmama i malom milionu stvari. Da, starke. Svi kontaju, čini mi se, u šta se to pretvorilo. Fensi devojčice malo istražuju, lepo sam rekla u nekom školskom sastavu: Da neko kaže: Opanke su moderne, opanke bi se nosile, i to je to. Glupače. Ta starka ima svoju dušu.

Vozač autobusa koji seče krušku nožem dok je crveno na semaforu, i kulira, najiskrenije, kao utisak dana.

all of me

Zanimljivo je kako ti snovi stvore neki osecaj, uchine da pozelis nekoga, iako nisi u potpunosti siguran sta si sanjao. U zadnje vreme uglavnom sanjam neka vandredna stanja, nije da dolazi do ratova, ali nocas mi je ajkula odgrizla ruku u autobusu, osetila sam taj zagrizaj, mada je to verovatno bio osecaj ravan ujedu kucheta, jer da mi je da je ajkula zagrizla ruku, odgrizla bi ju je, ne bi imala nikakve sanse da je vuchem, kao sto jesam. Ipak, san je to, serem i ja. Dozivela sam trenutak zblizavanja sa bratom i sestrom u tom, kao, teskom trenutku, i sad mi deluje stvarno, iskreno smo se smejali u jednom trenutku kad smo skontali da nema vise hrane. Mama mi je ostala nedefinisana, malo smo se svadjali sa njom, malo pokusavali da joj spasemo zivot. Odigravalo u nekoj staroj jezivoj kuci gotickog izgleda. Pre toga sanjala da sam u nekom kampu, mada je bilo prilicno opusteno, iako ssu nam zivoti bili ugrozeni. Malo je zamorno, ali i zanimljivo u neku ruku, ranije mi snovi nisu bili toliko kompleksni, nema radnje koja traje i traje. Na tome sam uvek zavidela Draganu i divila mu se, mozda. Negde, krene na neko drugo mesto, putuje, stigne, seta, itd.... moji snovi su bili dosta kraci, nedefinisaniji. Zadnjiih dana dozivljavam novo iskustvo kada je, takoreci, moja podsvest u pitanju. Uspevala sam chak i da se vratim u san na istom mestu, samo me zanimalo sta ce se desiti... Ganjala sam prevoz  na Lagatoru u toj nekoj jezivoj ulici na autoputu koja mi se i ranije provlachila kroz snove. Na kraju sam zavrsila u tom kampu punom granja, pritom, bili smo u nekoj opasnosti, mada nije tako delovalo. Pokusavam da shvatim zasto sanjam sve to, posebno ono sinoc, tacnije, sta se to promenilo u meni da su snovi poceli da mi imaju povezanu radnju....
Sinoc smo otisli po torbu, uhvatila nas kisa, pa stala i krenula opet dok smo bili u prevozu. Sta vise, ono nije bila kisa, vec poplava, voda je tekla ulicama.. vristali smo i trchali. Chak smo i videli nekog lika kako se krije u nasoj zgradi od kishe, javili smo mu se, kontam da nikad nismo sigurni da li neko zivi tu ili ne, pa se svima javljamo, osim onoj babi koja nece da se javi, pa mi se bechi kad prodjem pored nje. Mortisha u starijim danima. Jeziva je. Jednom sam otkinula jednu jebenu visnju ispred zgrade i skontala da me gleda sa terase kao da sam istesterisala drvo.......... .... Elem, dosli do stana, skinuli sve sa sebe i napali hranu, bilo je jako slatko. Sedeli smo u gacicama i cherupali jadno pile, i sir. Posle i sve sve ostalo.
Evo, opet je sunchan dan, mada kontam da ce veceras opet da nastane sranje. Vreme je odvratno, kako reche Sara juche: Mozda je ovo neko englesko leto. Bice da je to.

 

čarima nepoznatim

Danasnji dan je bas nekako za cistku. Mislim na prljavstinu, odecu na podu i krs u glavi. Posle one kise sinoc, glupavih snova i istih dana.
Koliko god da me to nerviralo, Stana je bila u pravu s onim: "Red u sobi, red u glavi"... Taj inat glupavi, koliko ga je tesko iskoreniti i prihvatiti da si se s*ebao.. ja sve sto si uradio, a receno ti je da ne radis. Nekad mi se cini da sam neke stvari uradila samo da ne bi poslusala, to mi je bilo kao smrtna kazna, povinovati se njihovim naredjenjima, uh.
Vise ne slusam KKN, vec Stray Dog, oni su mi novi KKN. I lepsi su. Mozda zato sto su mi tek otkriveni...
Sopstveni prsti su mi ruzni, Jana mi je skinula prsten sa slonchetom, mozda je to. Ne volim ih gole, nisu dovoljno lepi sami po sebi. A mozda je i onaj trip sa zenama koje su se u tom i tom veku vodile time da su lepse sto vise nakita imaju na sebi. Postujem to, i aminujem, posebno kada je prstenje u pitanju.
Zavrsila sam sa kolazima... skoro, za sada da. Ostala su mi jos tri, ali blokada... pritisak pred kraj, il tako nesto, serem. Kako god, sachekace neki nalet inspiracije. Mozda sam zato potonula, vreme je da se prepustim prokletom ilustratoru i ostalim charima nepoznatim. Ho ho ho.
Enough said... za sada.

Ima i on svoje Ja

Beo papir je sve sto imam zapravo. Osnova stvaranja, najveca inspiracija, u isto vreme i najveca frustracija. Gledas ga, gleda i on tebe, i tako se gledate dok ga ne dotaknes nechim. Pochetak je najtezi, ali ni prevazilazenje istog ne resava stvar, nastavljas da se muchis i boris sa tom belinom, pazivsi da je ne ugusis, to je mozda i najgore. Zavisi sta radis u stvari, ali papir mora da dise. Ima i on svoje Ja.
Gledala sam svoje stare kolaze i pozelela da nestanu, mada mi se neki i dalje svidjaju, ali uglavnom vidim greske, nepravilnosti svakakve, gusenje o kom sam govorila gore i jos svasta nesto sto bi trebalo ispraviti. Ali ipak ne, ne treba bacati, cepati, paliti, osim ako nije zarad pretakanja u drugo delo. Kako drugachije da vidis kako si se i da li si se promenio, napredovao, u necemu mozda i nazadovao?
Sigurna sam da ne znam nista o papiru. Nisam ni svesna kakve vrste sve postoje, od chega ga sve prave i na koji nachin mozes da utiches na njega, oblikujes ga i ko zna ssta jos. Samo sam zagrebala povrsinu.
Generalno, tek sam zagrebala povrsinu. Ipak, za ovih nepunih godinu dana sam vise grebala nego prethodnih pet. Rezultat toga je delimicno ispiranje mozda, promena percepcije definitivno. Odredjena doza gadjenja prema onome sto sam ranije uzdizala i otvaranje novih vidika. Zahvalna sam svemu i svima koji su uticali na to, prija upijati druge i drugo. Hajde da malo gledamo tudjim vidom, mozda vam se i svidi. Ne mislim gubljenje sebe, vec na sirenje beonjaca daleko u podsvest.. Nema smisla, znam da nema, ali neka, uchinite nesto van sebe, prijace. Saljem krila svim rastrkanim stvaraocima dragim. Nedostajete, ali tu ste, nemojte da mislite da ne razmisljam o vama. Uzivajte i smejte se do suza, volim vas takve.

štipaljka u dodiru sa papirom na zaboravljenom lastišu jedne devojčice

Ovih dana sam vise sirila papir na terasi nego ves. Vosak mi je novo otkrice, mada sam ih polivala bukvalno cime sam stigla. Rezultati nisu losi, mada se bojim da sam se previse iscistila, previse praznog prostora, bez potrebe za crtezom, neverovatno, ali, uglavnom mi je lenjir u ruci, ogranichavam se na geometrijske oblike, bez glava. Ljudi se menjaju, mada, bice da je ovo samo faza...
Danima spavam bukvalno dokle god mogu,.. legnemo u isto vreme, s tim sto ja odspavam do pola dvanaest, a Dragan ustaje oko sedam. Bezobrazluk. Mada, uspela sam jutros da vratim san kad sam se probudila. Nastavila sam da spavam i voala, eto ga.... ne  uspeva mi to chesto. Sta vise, prilicno retko i imam zelju da se vracam. Izgubila sam se, startovali me neki dvoje i tako sam ja zavrsila u kampu nekom u kom mi je zapravo bilo dobro. Ali kao da nisam bila ja, a drugi ljudi su me podsecali na mene...
Zakucala na fejsu, mada skontala mozda dve stvari interesantne, pored toga sto sam opet lajkovala stranice nekih fotografa, u zadnje vreme boga pitaj koliko, sve mi deluje kao potencijalna zanimljivoca... nova rec, nepismena verovatno. Dakle, Putin je zabranio reklame, sto u principu nije losa stvar. Nemam vise tv, ali su me ubijale dok sam ga imala. Ali za zadrze noc reklamozdera. Hohohooh... I, videla sam na Hipsta Buvljaku odevni komad koji sam vec napravila, iscepala majicu do kolena skroz sa strana. Sad nemam s kim da podelim svoju radost predvidjanja nego s tobom moj chitaoche imaginarni i Draganom mozda kad se vrne. Pritom sam tu istu majicu isflekala na bedemu jer je to bila jedina stvar o koju sam mogla da obrisem ruke posle Stefanovih krilaca. Prasici.
Tacno je dvanaest casova. Prognoza, nepoznata. Kvazi leto, mada znam da nije, iako ne izlazim iz stana, ne bi mogla ni ovde da disem da je to ta vrucina.
T. ima sjajne ideje, inspirisana je, to je ocigledno... jedva chekam da pocnemo da radimo sve ono sto smo planirale a planiramo vec godinama.
Pijem vodu iz plasticne chase sa princezicama, ima i poklopac i slamchicu, u fulu je... da mi je tata nije poklonio, imala bi svasta da kazem o njoj, ovako ne. Bas je fina, za devojchice prava.
Dakle, nove pobede, nove ideje, razmisljanja, pomeranje svojih granica prvenstveno. Prvi korak za mene- zavolela sam lenjir. Ko me zna, zachudice se, jer sam u ratu sa geometrijom i bilo kakvom preciznoscu, posebnom takvim "alatkama" , al eto...
Da, novo otkrice, kafa sa kokosom. Kokos je ljubav najveca.

Lo'n'ca

Nije bas lepo pocelo, frka otkako smo krenuli, ustali. No, s obzirom na to da se Dragan udesio cim smo stigli, stao na armaturu, dobro je. Osecam da upijam neku pozitivnu energiju, a i ljudi oko mene.... mnogo manje depresivni nego pre par meseci. Pustinja ume da te unisti. No, doslo je leto koje samo po sebi ima neku predispoziciju za prekomernim kolichinama alkohola, time i za radoscu, ljubavlju medju ljudima ali i agresijom, ali necemo potezati price o satarama.

Bedem, naravno, i sva ta pijana gomila koja mi je nedostajala. Lepo je videti poznate face ponekad, istina je da sam jedva cekala da pobegnem od toga i da ne moram da se javljam svima pored kojih prodjem, ali prija... otudji se covek.

Sinoc smo imali okupljanje, osnovna skola.... posle pet godina. Nas trideset al dobro... bilo je lepo. Bilo je cudno videti sve te ljude, odrasle, porasle, mrsavije, iste, neprepoznatljive... Bilo je zanimljivo slusati o njihovim zivotima, bave se svachim iako su tek poceli.. Nisam mogla da predvidim nista od toga, godinama nisam u kontaktu sa vecinom. Na neke sam ponosna, zbog nekih radosna.. tuzna. Cudan osecaj.

Kao da mi je ispran mozak, dosla sam kuci, sve vidim drugim ocima, postala sam hodajuci skener, sve bih fotkala, sve je toliko vintaz, zaboravila sam na asfalt koji sam toliko zelela.

opNa

Volim miris starih knjiga ali ne i starih ljudi. To je mozda ono cemu se ne radujem kada je starost u pitanju.., pored toga sto cu se sasvim verovatno pretvoriti u Kvazimoda.
Danas cu pokusati sa onim: Stavicu karmin i osecacu se lepse, time mozda i bolje.
Vreme ne prolazi, samo stvara neku varku, opnu izmedju otkucaja... jedva da se pokrece, a treba da prodju sati.
Kolazi u vidu migrene, bola u ocima, mada, ubija vreme.
Fotografija kao najnoviji vid zabave i interesovanja.
Sublimacija ta dva.
Beg u seckanje do daljnjeg.

pet ak

Doručak. Pola šolje čaja pa pola šolje muslija u čaju.
Frka od ranog jutra iako je semestar završen. Nema kraja, i dalje se radi. Izložba sa koktel haljinama će se održati do devetog jula. Imali smo dva dana snimanja. Drugi dan je prošao opuštenije od prvog, bolja energija. Upadali smo ljudima u zgrade, šunjali se kao životinjice neke. Kao i svaki put, malo smo se zbližili ali i udaljili. Da ne zaboravim, imamo i srodne duše u najavi. Jedna lepa šargarepica i jabuka.
U subotu ispraćamo Bosnu, nećemo je videti tri meseca. Ne znam kako će to izgledati jer mi bude čudno i posle tri dana. Plakaćemo, šta ćemo. Ostajem u belom gradu i preko leta, treba spremati ispite. Anja će mi biti tu. I moji divljaci iz pustinje. Radujem se. Tražiti muziku za editorijal, odmah, prebiće nas.

si noc

Do pre neki dan nisam znala sta je ajs kafa. Mozda glupo, ali jednostavno nisam. Srednju skolu sam provela na mestima gde se to ne sluzi i ne pominje.
Elem, sinoc je bilo otvaranje godisnje izlozbe najboljih radova naseg fakulteta. Uh, kolika recenica, a i dalje nepotpuna.
Bilo je fino, bilo je ljudi, cak sam srela i profesoricu iz srednje koja je menjala Ljilju. Bilo je zanimljivo jer ljudima nije bilo jasno kako su haljine napravljene od papira, onda sledi objasnjavanje. Kako se ona skida?
Dekan nas je pohvalio kao generaciju i bili smo ponosni, bar sam to uspela da shvatim iz njihovih izraza lica.
Dogovorili smo se sinoc sa fotografom za naredno slikanje, pauza bez.
Hvala svima koji su se iscimali i dosli ali i svima ostalima koji su bili moralna podrska.

ko to tamo peva

Dakle, kombi. Vorguca i ja na prednjem sedistu. Na onom delu ispod stakla gde obicno stoje oni kuchici koji mlate glavama, ovog puta je bila velika plisana igracka tigra. I velika piksla, i jos svasta nesto, da ne zadiremo coveku bash u intimu. Ali plisani tigar nema premca.
Ostatak zena je stajalo pozadi i drzalo lutke da ne bi poletele, haljine su vrlo lako mogle da stradaju. Kruzili smo po Dorcolu sigurno dvadeset minuta posto vozac nije mogao da skonta kako da dodje do te ulice.
Na kraju opet vukljaj lutke u galeriju...... jeftina radna snaga. No dobro, sve je to deo posla, s tim sto se nadamo da ce zapravo jednog dana da drugi ljudi radi to umesto nas. Smesno je, da, no, nada poslednja umire.
Dakle, PAROBROD, PONEDELJAK, 19h(chini mi se), godisnja izlozba univerziteta metropolitaaaaaaaaaan. Dodjite :)

sunnnnnnnnnnn

Malopre sam usisavala, bombone su po celom stanu. I nije neko cudo s obzirom  da smo se sinoc gadjali istima. Stiglo je leto. Oseca se u osmehu, pozitivnoj energiji. Zanemaricemo ispitne rokove...
Pocheli smo da se bahatimo, pijemo Zajecharsko iz staklene ambalaze. Fensi, nema sta.
Danas cemo da pomerimo guzice malo, idemo da prosetamo. Prosli put se zavrsio tako sto sam hodala bosa po asfaltu. No, bilo je fino. Zuljevi se daju preziveti.
Da dokumentujem... opet sam celava. Kao sto rekoh vec... Pokusala sam, nije to za mene.
Slusam radio, nece da mi udje u tjub. Nije ni to lose, ne razbijas glavu sta ces da pustis.
Pocela sam da fotkam, recimo... Nedostaje mi to. Napokon sam dobila aparat a uopste ga ne koristim. Greota....
Idem na " Trg Palih Boraca" da se druzim sa kolegama dragim.
Jeste da je ponedeljak, ali lep... ko bi rek'o..........

I pozdrav mojoj beloj kosi koja se nije desila :)

kabEl

Zvanično sam doseljena u Beograd. Juče sam hodala bosa po asfaltu. Da, setila sam se Šapca. Posle one kiše i zimskih jakni, bilo je neprocenljivo sedeti na travi i hodati bos u istom danu.
Kad smo došli kući igrali smo se nadovezivanja reči na pa, ka itd. Dragan je u jednom trenutku rekao *Mislim da ovo može da mi se prihvati: Kabel. *..Plakali smo od smeha, nakon čega je rekao * Ne vredi Lenka, to je u nama. Loznica je u nama. *  True--
Hvala Tijani na https://www.youtube.com/watch?v=l7ur0w7tZoQ.. a i Fakeru. Da, videh nekog lika na trgu koji strašno liči na njega.
Čini mi se da je danas manje vrućina. Možda je prerano za proceniti. U nekim autobusima je užasno, pretvoriš se u vodu u roku od nekoliko minuta.. Biće veselo kad stvarno dođe leto.

Utisak dana

Gde početi? Ne znam, biće rendom.
Riba sa rancem na kom je faca patke, sa sve plastičnim kljunom. Iskreno, osveženje.
Da, ribe sa kratkom kosom, uglavnom ofarbanom u crveno, sa maramama i ručno rađenim nakitom... počelo je da smara.. big time. Sve više imam potrebu da se distanciram od toga, sve manje ima vrednost drugačijeg. I to je utapanje na neki drugi način. Nekako mi se ta kombinacija smučila, svuda vidim šablonske šta god da su. Ne znam više kako ljudi etiketiraju jedni druge.
Takođe, likovi sa frizuricama, svi sa istim naočarima za sunce, naravno, druge boje, valjda, trojica od četvorice u jako sličnim bermudama, i prilično slične majice. Nisam stigla da im odmerim obuću, ali mogu da pretpostavim šta se tu desilo. Bilo je kul neko vreme, bilo je seksi,.. ali kad vidiš nešto bukvalno gde god se okreneš i to u najezdama-----
O *kožnim* pantalonama, helankama i mozgovima neću ni da počinjem. DOKLeE? Nekad, neko, okej,. ali zašto svi svuda? Otkud ta opsesija? Pornićarke? Isti trip sa onim čizmama do .pćšč .ć ne znam ni ja dokle, crne, obavezno, tanka štikla, kožne, i preko kolena. U po bela dana, naravno.
E da, videla sam preslatkog riđeg klinca, tu malo progledah.
Da ne zaboravim ženu koja je bila u svetlo plavom od glave do pete, pritom ima zift crnu kosu do zadnjice. Ne znam al pojava je-
I mogla bih ovako u nedogled.... Buljim u ljude, to je činjenica, posebno ako mi je neko iole zanimljiv, zabuljiću se kao kreten. Profesorica nam je rekla da je to okej sve dok ne počnete da buljite ljudima u zadnjice u prevozu. E jebiga, džepovi, štepovi....

oni chekaju sunce

Vec par dana ne izlazimo iz stana. Ovo nevreme je imalo udela, naravno. Dragan povremeno izadje do prodavnice, i to je to.. recimo. Danas jedemo sutliju i kokice. Imamo pogachice za kasnije. Nestasica, nema autobusa iz Loznice za Beograd, nema torbi, nema Stanine hrane.
Imamo novog modela na chasova crtanja, zove se Stana i ima istetovirano MIĆA na levoj strani grudi.
.....Odgledali smo sigurno desetak filmova, unistili dosta hrane(zagorelo), dosta raspremili, ali i napravili dosta krsa.
Dragan prica o onom putu kad je bio na livadi punoj maslachaka koje je vetar rasuo po vazduhu. Sudeci po nacinu na koji prica o tome cini mi se da je to zaista bio jedan od najsrecnijih trenutaka u njegovom zivotu.
Imam ljubicasti lak za nokte, cudno mi izgleda na mojim prstima.
Dragi je obukao tregerice. One koje sam ja kupila u second handu pre ne znam ni sama koliko a zapravo su trudnichke. Chak pise i mama na dugmicima. Lepo mu stoje.  Jedva sam ga ubedila u to. Znam da su trudnicke, ali to zapravo nije ni bitno. Ponekad mi se chini da je ono sto zapravo zelim to da nosim apsolutno sve sto mi padne na pamet. Radim na tome, mada i dalje sumnjam. I naravno, nastojim da podstaknem i druge ljude na isto, mada se chini da ne ide. Uvek se zavrsi s onim * Nasla sam koga da pitam*. Jebiga--
??=*?= Ispod oblaka su krovovi, ispod krovova su mali ljudi.. ..... Mozda jednom i uspijes pobjeci od sebe=?*=?* Danas je dan koji cekamo svi, danas ce kisa sve oprati... i lice tvoje i moje.šđpđ0++++'
Da li ste nekad imali onaj trip da ce vam kapi kise koje vam padaju na lice zapravo ocistiti misli i izbrisati konfuziju?
then...
https://www.youtube.com/watch?v=CeLZquBcXx0
" Kao sto znate, vandredna situacija je, odnosno, vandredno stanje. Poplave, dragi boze, mozda nam treba Nojeva barka, Moje kuche se zove Bobi. I nije mogao da zna sta je Tesla mislio sa tim zicama koje su pale sa bandere na put. Pokusao je da predje preko njih neznajuci sta ga ochekuje s druge strane jastuka., Greska. I taman kada pomislish da nece da zgazi na tu zicu on je ipak zakaci zadnjom sapicom. I samo Pec. Moj Bobi je bio nakostresen kao neko chudoviste iz Adams family il' tako nesto. Ali je ipak preziveo i dalje ne razme sta je Tesla mislio.Ali odsada preskache sve zice.
Morzeova azbuka. Tri kratka i tri duga. " *u tom trenutku smo chuli lupanje.
Dragan

zuta

Male stvari.

One neprimetne.

Duga u mehuricima kafe, 

kontrast jajeta i ostre ljuske pod jagodicama dok ga ljustis.

 Zrak sunca koji se provukao kroz roletne

 i napravio pruge na zidu,

 na nozi i najlepsem prevoju ruke.

Kad je prvo sto vidis ujutru osmeh

osobe koje volis.

jfffiiiiiiiyi

Graficki. Dugih sedam sati... odnosno, u proseku nekih pet sati, plus kasnjenje, pauza svakih petnaest minuta i tako dalje. Kako da covek bude produktivan kad ga stavis za komp sa netom, pritom ima citavu vecnost da uradi nesto, i onda odlazes, i odlazes i na kraju nista ne uradis naravno. Ili je to samo tako sa nama, ili sa mnom. Svake nedelje slusam kako sam se ulenjila. Jesam, posle onog prvog perioda kad sam radila sve na vreme, zakucala sam. Jos se nisam vratila u normalu, mada pokusavam. Nekako sam pozelela faks.. Po ceo dan sam blejala, fali mi stvaranje. I stvarno mi gaku stvaranje, fali mi pisanje, imam osecaj da ponavljam jedno te isto svima. Mislim da mi se cak i ustalio redosled reci u recenici. Mislim da je to onaj trip da kada nesto napises nemas potrebu da to izgovoris posle. Ne bukvalno, ali nemas potrebu da govoris svima. Ne znam, kad napisem nesto, izbacujem to iz sistema, kao da se oslobadjam misli, stvara se prostor za nove. Druga stvar, imam osecaj da sam u bestezinskom stanju, plutam.. dani prolaze i ne belezim nista, ne ostaje nikakav otisak osim onoga sto se zadrzi u memoriji, a sve vremenom izbledi, dosta se i zaboravi.

pesak

Pobegli smo iz divljine, sad smo u civilizaciji i bas je fino. Postoje tripovi da ce me neko napasti, al bar pomislim i da ce mi neko pomoci, zbogom Krnjacho. Samo kad smo pobegli od onog mosta nesrecnog.
Inache.. ispiti, faks, faks, faks i faks.. Slabo se socijalizujemo, ljudi nemaju vremena, u zadnje vreme sve nekako blejimo sa ljudima koji nam ne prijaju toliko, vec se jednostavno nadju tu pa se prepustimo i smejemo glupostima i pricamo im iste price koje pricamo svima koje srecemo po prvi put i oni se smeju, da, ali nije zanimljivo. Kao sto Dragan reche: Fale mi ljudi... Iako smo sa njima svakodnevno. Okej su mi kolege, stvarno ih obozavam, bar one sa kojima komuniciram, al nismo se ni mi preko noci vezali pupcanom vrpcoom... ili jesmo ali ne mogu uvek da me razumeju i drugo je to nekako, jebes ga, ne znam.. Samo.. fale mi "utisci nedelje", ta blejanja kod tetke kad smo po ceo dan lencharili i svake sedmice imali prvi maj.. Fali mi pustinja zbog toga, evo opet pricam, al ipak, svi su ovde, a ipak nisu.
p.s. ostalo ih je jos u pustinji, lazem... Komsinica mi draga, i ona Vanja i jedna i druga, Dusha i Kristina koju cemo prebiti kad tad jer ce se uskoro pretvoriti u pustinjski pesak a nece ni osetiti.
..jedva cekam da pocnem da radim sa Nikolom na njegovom projektu, jedva cekam da prodju ovi ispiti vise, da mogu da nastavim da disem. 

Lenka nije crtala iskrivljene face..

blah

Ne znam. Zelim da pisem ali... blokada, zabod. Kao neki januar a prolece.

Fale mi neki ljudi. Mnogi ljudi, oni koji su ostali u pustinji, na primer.

Fali mi ono da mogu da odem na kafu posle skole i da se ispricam sa deset ljudi, da sretnem dosta njih, a sad moramo da se ganjamo sa svakim ponaosob mesecima. Prednost je sto nema toliko te ucmalost i monotonije ali s druge strane, ali opet... fali pustinja. Da mogu jednom u mesec dana makar da ih okupim sve, samo da ih vidim, pocinjem da zaboravljam kako se smeju. Dusica na primer, nismo je videli boga pitaj od kad. Vanju takodje... i drugu Vanju... i jos mnoge. 

Nostalgija?

Nisam se videla sa Tijanom za njen rodjendan, ni sa Vanjom, ni sa Srdjanom... i ko zna s kim jos. Uvek se ispreci nesto... ili nam je previse mrsko da se cimamo? Realno, sama pomisao na to da treba da se vracamo u Krnjacu u sitne sate, nocni slabo funkcionise itd.... Smor je.

Da, rodjendan moj. Bilo je lepo, drago mi je sto su se ljudi okupili. Evo fotki, da ne davim.