Nije bas lepo pocelo, frka otkako smo krenuli, ustali. No, s obzirom na to da se Dragan udesio cim smo stigli, stao na armaturu, dobro je. Osecam da upijam neku pozitivnu energiju, a i ljudi oko mene.... mnogo manje depresivni nego pre par meseci. Pustinja ume da te unisti. No, doslo je leto koje samo po sebi ima neku predispoziciju za prekomernim kolichinama alkohola, time i za radoscu, ljubavlju medju ljudima ali i agresijom, ali necemo potezati price o satarama.
Bedem, naravno, i sva ta pijana gomila koja mi je nedostajala. Lepo je videti poznate face ponekad, istina je da sam jedva cekala da pobegnem od toga i da ne moram da se javljam svima pored kojih prodjem, ali prija... otudji se covek.
Sinoc smo imali okupljanje, osnovna skola.... posle pet godina. Nas trideset al dobro... bilo je lepo. Bilo je cudno videti sve te ljude, odrasle, porasle, mrsavije, iste, neprepoznatljive... Bilo je zanimljivo slusati o njihovim zivotima, bave se svachim iako su tek poceli.. Nisam mogla da predvidim nista od toga, godinama nisam u kontaktu sa vecinom. Na neke sam ponosna, zbog nekih radosna.. tuzna. Cudan osecaj.
Kao da mi je ispran mozak, dosla sam kuci, sve vidim drugim ocima, postala sam hodajuci skener, sve bih fotkala, sve je toliko vintaz, zaboravila sam na asfalt koji sam toliko zelela.
Нема коментара:
Постави коментар