kisha spira sve

Uh... dakle, krenuh na ispit jutros. Jako nervozna, jako negativna i umorna. Autobusa nema pa nema, a ja se kao nakanila da stignem ranije. Prodju dve 27ice, nigde 27E, naravno. Na kraju se pojavi, ali nije mesta jer je dosla posle pola sata, pretpostavljam. Na kraju udjem u 27, kad ono kontrola. Svuda. Stigoh do trga, 26 mi otisla ispred nosa, pa sam chekala drugu neko vreme... Pa 79. Na kraju dodjem na prokleti ispit i nije bilo bash veselo, moram priznati. I dalje ne znam sta sam dobila i pitanje je kad cu. Drugim rechima-ne znam da li treba da ponistavam ispit ili ne sto je jako veselo. Al ipak, nisam pala, mozda treba da se radujem, mada ipak ne. Posle svega toga, ugazim u govance vracajuci se peske sa fakulteta posto nije bilo nijednog busa, samo do prve stanice, i govno. Kad krene, ne zna da stane...
Ipak, zivot je lep. Baka je bila na operaciji i opet vidi, tako da necu da mrachim ovaj dan, njen je, i dozvoljeno je samo radovati se zbog toga... ili bilo chega, ali ne mrachiti.
I idem da se shisham,... Dragan mi je rekao: Idi, poshishaj se, bices opet slatka celava mala.
I zbog toga sto mi je rekao mi je stvarno nekako lakse.
I pochinjem da se pakujem, napokon mogu da raskrchim ovo oko sebe, ovih dana nisam bukvalno nista. Vratio mi se zivot, na neki nachin. Jeste mi spao kamen sa ledja iako je mozda jos uvek tu. Lakse se dise.
Disati, duboko udisati i uraditi jogu kad opet postanem celava. Namaste.