mornari na zvezdama :)

Niotkud. Ipak negde. Inspiraciju u ljudskom oblicju. Covek koji je napisao deo moje biblije. Ruke su pocele a mi se tresu, nisam znala kako da mu se obratim, pa se svelo na ono najgluplje i najobicnije: " Izvinite, da li mogu da se slikam sa vama?. "
Ne mogu da verujem. Ne znam kako da se ponasam, sta da uradim, kao da se desilo nesto veliko a nista se nije desilo, nista opipljivo, osim ove fotografije. Euforicna sam bez nekog stvarnog razloga. Obozavam ga, to sam mu i rekla. A kome bi to mogli da kazete pri prvom susretu.
Na vecerasnju svirku ne idem, finansije su opet pobedile. Prezivecu. Posle ovoga danas... strpecu se jos malo :)

Srzz

svaki novi red je nov citat fejsbuka, mene. sklapaju delove beleski, statusa, poruka u neku celinu kao od recenicu ili dve, pa ti onda izbacuje.
	I iznošene. I sve po redu, svaka sitnica.... krivo mi je ikada palo na sta je epitet ne volim da pobegnes. Ne mozes da pobegnes. Ne mozes da pobegnes. Ne voli, samo trepne i sve je naslada maste. Pogrešan sat, pogrešan dan, sedmica i sve sto si nas zapricao NE OBLACHITE FARMERICE, NAPOLJU JE najgora navika koju covek moze da mislimo.. onda se vratis kuci sa sobom,postali su skontali da svi mogu bash tako da je mastati Friendship isn't big thing it's kad god hoće stvori parčence divne samoće. Šaljem telegrame Pinokiju i da se aaa, nisam uspela da nadjem taj film koji mi je relativno. Nije moja, ali mislim znate vi da sam dobila ne pricam o ekstremnim slucajevima kao zirafa sam se Ja mislim da ides kod nekih nadri lekara, ne treba da razbije ledeno more u pozadini xD Zato im se probudim u svakom slucaju ja idiot, al... procitajte neku knjigu, molim vas. Pusti ga. On mnogo voli da istu stvar još jednom tako davno bilo, kao moj lik, moj hod, moje svakodnevno kasnjenje.

Čorba. Ja napravila. Prvi put.

Nekakva sreda.

Nekakav vetrovit dan. Pa da, kakav bi drugo bio u Beogradu.

Kad sam se vracala u stan sa faksa krenula sam da otkljucam vrata od kapije kljucem za stan. Inace, ta kapija se nikad i ne zakljucava.

Dobrih dvadeset minuta sam birala lak za nokte, pomislila da uzmem crni I uzela zuti, ne znam zasto. Izgleda da teram inat I samoj sebi.

U petak je Tijanina svirka I Jovanina izlozba. Jedva cekam. Idem da se kulturno uzdizem.

Skuvala sam corbu, recimo. Nadam se da je jestiva.

Iskocila mi je neka zila na vratu sa desne strane. Nije zila, nisko je za krajnik, ali osecam kako pulsira. 

Strahujem da probam ovo sto sam skuvala. Uvek imam taj trip sa stvarima koje sama napravim. Pocev od kafe, na primer. Uvek mislim da ne valja, da sam stavila previse ovog ili onog, jer ja i sad ne znam koliko stavljam kafa na koju kolicinu. Ne mislim na precizne mere, ali to je toliko odokativno da se nekad stvarno sjebem. Ne znam zasto ne pocnem da obracam paznju s obzirom na to. Nije ni bitno.

Cekam Dragana da dodje sa posla. Zavrsava u cetiri, valjda. Juce me je iznenadio, nisam znala da je slobodan. Vec sam se bila pomirila sa tim da cu se smarati ceo dan, ali eto.

Da li je čorba čorba ako nema meso? 

Ubacila sam zaljeđeno povrće za čorbu i luk, krompir, brasno pomešano sa jajetom, pa samo jaje, so i vegetu. Valjda je to sve. E da, tikvica. Ne znam zasto, i ne volim tikvice. Ali Dragan ih voli, valjda sam htela da ga obradujem. A serem i ja, nedavno sam shvatila da mi je omiljena corba zapravo sa tikvicama, nisam uopste bila svesna toga, a ceo zivot tvrdim da ih ne volim. Eto, budala.

Danas smo imali graficki dizajn, kolokvijum. Radili smo digitalni kolaz na temu * Moja kocka*. Evo ga...

tirkizna halucinacija

Prožimaš se u mojim nervima,
čulu ukusa i očima.
Pod noktima si,
u mislima,
podsvesti,
u beskrajnim igrama svesti
i realnosti mašte.
Činiš
mog zeku s kojim sam spavala,
moju prvu maštariju,
moju najprljaviju podsvest,
najnežniji pogled
i najhaotičniji koren
na mojoj ćelavoj glavi.
Nisam ni mogla
da te zamislim.
I dalje se pitam katkad
jesi li tu,
da li sanjam,
ili ludim,
kako možeš da si tu,
da postojiš.
Da li je ovo jedna
dobra sprdnja onog bradatog,
ili sam zaista bila toliko srećna.
...Da te sretnem,
da te imam,
da me imaš,
ti, tako predivno ti.
Moja si bolja strana,
onaj strpljivi deo svakoga,
najnežniji,
najposvećeniji,
najšašaviji,
najlaskaviji,
najiskreniji kutak moje podsvesti.
Kako mi možeš toliko prijati,
zar misliš da je to zdravo,
šta ako umrem jedno jutro
od sreće kad te vidim.
Budi malo gadan,
budi malo hladan,
budi malo ružan,
budi jadan,
budi malo običan muškarac.
Neki znak da si smrtnik
a ne produkt haludža.
Najlepših,
uvrnutih,
ljubičastih
haludža naše podsvesti.
Reci mi?

Jos malo pa kucni Aushvic.

Oko sedam uvece je. Malopre sam ustala. Nisam mogla da izdrzim kad sam dosla sa faksa, morala sam da legnem da spavam ne bi li makar malo dosla sebi. Bila sam u pravu, imam osecaj da sam manje umorna... ili je to trenutni trip. Kako god, nema mi spavanja do ko zna kad nocas. Ne spavamo jer smo se svi sa klase usaglasili da su nam podocnjaci najlepsi aksesoar. Sutra imam istoriju modnog dizajna, i bice jebeno. Najgore za kraj. Najgore, meni, u smislu da za sutra treba da uradim precizne skice svih onih stvari... al' dobro, prezivecu. Pritom, sutra idemo na Fashion Week, da se pohvalim, totalno smo moderni. Koristicemo dodatni sloj pudera za tu priliku, a Florijanovi podocnjaci se nece ni primetiti od njegove kreste na glavi tako da opusteno. Da, ispravka, nije se cela klasa usaglasila. Marija ne komunicira sa nama, ne znamo joj boju glasa, ne znamo kako izgleda slobodan pokret njene ruke i smeh, ne mislim na onaj osmeh koji prelazi u nesto drugo. Marija, PROBUDI SE! Iako su mi oduvek bili prilicno interesantni cudaci iz filmova, u stvarnom zivotu i nije tako privlacno. Mozda je ona s namerom poslata da mi razbije tu iluziju.
Vreme prebrzo prolazi, to me jako nervira. Probudim se u ponedeljak, trepnem i petak je, ko bi rekao. Dobro, da, nije jos petak, ali cetvrtak pre istorije modnog je taj trenutak budjenja
Iiii nemam vise vremena za ovo. Doduse nisam ga imala ni kad sam pocela da pisem. Dragocene sekunde koje traju satima..
Da objasnim naslov.....nas mentorica, kako bi Flo verovatno rekao, je sama nazvala atelje u kom radimo Ausvic, zato sto je svesna valjda i sama da je gonic robova. Ne zalimo se, zahvalni smo joj jer cemo na taj nacin postici nesto ali malchice je naporno. Trunchicu samo. A od sutra popodne cemo imati tu privilegiju da sami sebi izigravamo Hitlera, da vezbamo disciplinu jer ni vikendom nema odmora. There You go.

Nedelja.[flae'[fa.

Danas mi nije dan za koncentraciju i strpljenje. Juche me je zabolela glava posle visesatnog buljenja u skicu zenske figure, treba da napravim deset kopija iste. Uradila sam samo dva crteza. Nacrtas kako vidis i ne valja, ne vidi se taj polozaj tela. Pa onda, proucavanje svih tih nagiba, preloma, i ne znam ni ja cega vise. Na kraju sam uspela, ali malo me je ubilo. Pre toga sam radila mrtvu prirodu za sutra. Svidja mi se profesorica crtanja, rekla sam u petak da cu biti ona kad porastem, divna je. Danas sam radila kolaze. Samo tri sam napravila, sto je malo s obzirom da mi to inace dosta brze, al s ovim sam se mucila. Profesorica mi je rekla da hoce malo da me muci i da ostavim vise belog prostora. Poslednji kolaz radim satima. Lepim i cepam i lepim preko i ne valja. Mazala sam brasno sa vodom, posipala so i biber preko paste za zube, lepila slichicu i sibice. Na kraju sam zalepila preko svega toga plasticnu kesu i opet je nesto falilo. Dok sam trazila fotogradije za kolaze po chasopisima skontala sam modni editorijal kojim je Stana bila odusevljena i rekla mi da je strasno podsecam na tu devojku i da bi mi dobro stajala takva ta frizura. Naima, ima neku bob frizuru sa dugim siskama, nesto slicno mojoj frizuri sada, odnosno onoj koju sam imala. Posle neka dva sata sam odsekla siske, ne znam zasto. Ne skroz, ali polovinu, recimo. Zatim sam zalepila deo dlaka na kolaz, pa plasticnu kesu druge boje preko njih i sad mi se svidja. Nisam u potpunosti zadovoljna, ali nisam ni bila zadovoljnija tim radom prethodna tri sata tako da je i to nesto. Pomerila sam se s mrtve tacke.
Radujem se sutrasnjem danu i sredi. Uzasavam se utorka, do tad treba da nacrtam 30 preciznih tacnih crteza bez milion linija... zenske figure u nekim osnovnim pozama, po deset od svake.
Danas smo se videli sa Sarom i Necom, bili su kod nas. Drago mi je sto sam ih videla, pozelela sam Sarulju.
Prsti su mi ulepljeni lepkom  i dlakama. Zelim da slikam odvajanje lepka od prstiju. Mislim da sam unistila omiljene helanka lepkom, ne znam da li ce uspeti da spadne ako ih operem u masini.
Fale mi neki ljudi. Moram da priznam da mi fali Loznica, fali mi Brodolom. Odem na faks, dodjem sa faksa, nalazenje sa ljudima i izlazak moraju da se planiraju mesecima unapred, sve mi tako deluje. Samo da Ognjen ne bude u pravu, da cu se smoriti ovde iako mi deluje sve tako uzbudljivo u pocetku.
Dragan dolazi tek u dvanaest. Hteli smo da uzmemo vino ali je on prva smena, ja u deset treba da budem na faksu, tako da nista od toga. Bedak, napokon imamo pare i mozemo da ga kupimo. Da, bice vremena ali treba mi to veceras, ovo je poslednja prilika, sutra opet upadam u masinu i nema mi izlaza do vikenda koji i nije bas neka opustenija varijanta osim toga sto ne moram na faks, svejedno moram da radim i radim i.... Ne kukam, samo... da, kukam. Super je, mada malo naporno. Koliko god radila uporno me ceka gomila praznih papira koju treba popuniti.
Vanja, ne mogu da ti odgovorim na komentar, nesto nije podeseno kako treba. Javi se da se vidimo, makar za neki vikend. Volim te.

Prvi ponedeljak Lenke kao brucoša.

Danas su se Beograđani pretežno odlučivali za prevoz, pre nego pešačenje. Šala naravno. Autobusi su bili prepuni, bar oni kojima sam ja išla, ili sam se jedno zadesila na mestima najveće gužve. Odvratno. Sva ona lica iz kojih  je isisan život ubijaju raspoloženje. Pritom, Dragi je danas razbio vinsku čašu koju smo dobili od Sunića. Prevoz, odloženo predavanje, pa čaša. Malo mi je dan otišao nizbrdo. Pritom, zakasnila sam na engleski jutros.
Da, faks je počeo. Euforija, da. Milion zadataka koje treba da uradimo, nemam volje sad da prenosim entuzijazam prve sedmice, već sam umorna i čini mi se da će delovati bledo.
U subotu smo bili kod Marije, ako joj je tako ime, i radili kolaže za grafički. Uspela da sam da završim sve. Domaći nam je deset kolaža do sledećeg časa. Sviđa mi se do sada, posebno profesorica koja je rekla da neće da vidi šljokice i mašnice. Bez obzira na to, kul je. Juče sam bila kod Ivane. I ona je dobila stipendiju kao i ja, s tim što je ona bila prvo mesto. Ivana je jedno divno stvorenje, bar kolko sam uspela za sad da skontam, bosanka naša. Dakle, radile smo juče kolaže za savremeno odevanje od pola pet do pola dvanaest. Kičma stradala ali smo uspele da završimo sav domaći... za koji se ispostavilo da nam nije ni bio potreban danas. Al dobro, treba nam za sutra.
Sviđa mi se ova frka, ovo nemanje slobodnog vremena, faks, domaći, faks, domaći, zadnjih par dana je tako. Osećam se korisno, čini mi se da sam produktivnija nego što sam ikada bila. I ne smeta mi što se nisam pomerila sedam sati, i proleteli su mi.. tu i tamo. Ali jebiga, kontam da mora tako. I ne pada mi na pamet da kukam, to sam izabrala. Na kraju krajeva, Ivana mi je rekla da prosek mora da nam bude bar 8,5 da bi mogle da zadržimo da stipendiju i da ne bi morali da im vraćamo pare koje predstavljaju taj popust na stipendiju. Kako god, nisam imala pojma za to, niko ništa nije pomenuo naravno, al eto, razlog više da zapnem.
Steph došao po stvari, Dragana očekujemo.

bućkuriš

Bili u Loznici, Jančici bio rođendan. Generalno, dolazak u Loznicu je bio fenomenalan, najviše zbog ponašanja roditelja. Nisu nas dugo videli, Draganovi su bili neverovatno, nije tako iskulirao s njima ko zna od kad. Videli se sa Kikom i ostalim ljudima, bilo je strašno hladno napolju. Loznica je sad stvarno pustinja. Ljudi su krenuli u školu, radnim danima uveče izgleda kao da je napušten grad. Sivilo.
Ručak kod Dragana:

... Zora iznela po prvi put ovu posudu za voće.


Sinoć smo bili u KSTu na studentskoj žurci. Igoru je bio rođendan posle dvanaest. Pre nego što smo otišli tamo sedeli smo na stepenicama Vukovog spomenika i pili borovnicu sa votkom. Bilo je divne boje, a i ukusa.
Muzika je bila užasna, kasnije manje užasna, pa najužasnija. Igrali smo i ćorave bake.

Crtala sam juče. Jana je bila tu, učila, jela, donela veš za pranje.
Večeras ću kupiti vino, kontam da napravim neku večeru, da ne jedemo opet odmrznut ručak ili krompir. Bilo bi super kad bi našla riblje štapiće.
Stan je u kršu, užasno je. Ne baš kao moja soba ali svuda su sudovi koje treba oprati. Spavaća soba je i dalje pretrpana odećom. Vidi se pod, to je napredak, ali treba sve presložiti. Taman složim stvari, naravno, ne stavim ih odmah u ormar, zapravo ne stavim ih nikad, samo ih zguramo sa kreveta kad krenemo da spavamo.
Igor je sinoć zaboravio ključ u mojoj torbi, ušao je u stan kroz prozor.
Da, prekjuče sa bila napolju sa Igorom, Višnja je kasnije došla, pa zatim i Dragan. Dragan i ja smo upoznali Andrijanu, Stelu i još jednu devojku kojoj nisam zapamtila ime.
fotkice nastale ovih dana...

E da, moj kolaž, da ugleda svetlost dana:

Kučići

Kučici, vi bi da ste šinteri. Mali, mada prgavi vi bi da ste bogovi. Hoćete da vodite, hajde prvo progledajte. Da vodite… Hajde, hajde, molim vas, Ni mi nismo bogom dani, al nismo ni pohlepni. Guramo se kao mravi, mada nesložni.Kad bi svi znali,  Svi bi gore, svi bi među šintere, zlatom posute. Njihove su ulice, uliceee, zlatom posute, ruke prljave,. Kučići, šinteri, malo prgavi, vi bi da ste bogovi, vi biste vodili, hajde prvo oslobodiii, oslobodi, oslobodi sebe, zlatom posuti, mali šinteri, vi ste bogovi,Guramo se kao mravi, nesložni… Šta bi gore, šta bi gore vi?!

Dragan i ja smo napravili pesmu od ovoga, snimak ću naknadno okačiti, sviđa nam se. Prepuno je grešaka al s obzirom da je prvi pokušaj, sjajno je. Preslušavamo snimke. Sreća. Stvorili smo nešto. Nastavljamo.

 Čuje se zvuk gladi, šta ćete sad.. Čuje se huk, masa, šta ćete sad?!.... Šta ćete sad?

dve duše i ja

Dušica nam je bila tu pre neki dan. Spavala kod nas jednom veče. Bila je kod tate u Valjevu, pozvali smo je, došla je što je pre mogla. Nije tako lako sa roditeljima. Nakon višesatnog bauljanja, uspela je da dođe do nas. Dragan je bio na poslu, ali je Jančica bila tu. Oko deset smo Duša i ja otišle u prodavnicu po vino. Malo je falilo da zakasnimo. Dragan je stigao nekih sat vremena kasnije. Kupili smo tri flaše vina za svaki slučaj i planirali da krenemo oko dvanaest. Na kraju smo krenuli oko dva-tri. Dok smo pili našli smo zeleni marker i ne znam kako a ni zašto smo počeli da se šaramo po licu. Zapravo, donekle mi je možda i jasno... Volimo da se šaramo i eto, bilo je zanimljivo šarati druge ljude. Niko od nas nije smeo da se pogleda u ogledalu, piškili smo u mraku. Iskapili smo sve tri flaše, odnosno, plastičnu dvolitru i Kraljicu Milicu.

 Šaranju nije bilo granica. Svako je crtao sve što mu je palo na pamet, i svakom novom linijom je sledilo oduševljenje. Da li zbog alkohola ili istinskog sviđanja, ne znam. Kako god, bilo je zabavno.
Kad je nestalo vino, zaključili smo da je krajnje vreme da krenemo u grad. S obzirom da nismo hteli da damo sto pedeset kinti na prevoz, krenuli smo peške. I stopirali. Nedaleko od naše ulice nam je stao taksista, Dragan ga je pitao da li nam staje zbog para ili.. Rekao je da će nas povesti kad je već stao. Na trenutak smo zaboravili da su nam lica išarana, pričali smo s njim, smejali se, prevezao nas je preko mosta i stao na prvoj stanici. Nakon toga smo se zaputili ne znam ni ja gde, kad smo pitali Dragana koliko još imamo, govorio je "tri minuta", i tako u nedogled. Prolazili smo kroz neki tunel jer je navodno tuda bliže iako pešacima nije dozvoljeno. Bilo je malo napeto s obzirom da smo u proseku popili po litru vina i da smo trebali da hodamo po jako uskom trotoaru, recimo, da nas neki auto ne bi "pokupio". Ipak, uspeli smo, mada nam je odeća bila prljava od zida uz koji smo išli. Loš dan za nošenje belog.. i crnog. Prolaznici su buljili u nas, a Dušica ih je radosno pozdravljala. Zapravo smo išli na splav, brod ili šta već. Jedan lik je trčao za nama, stigao nas, iznenađen našim išaranim licima. Pričao je na engleskom, ali je Dušici na kraju rekao da je Bosanac, govorio je na srpskom, odnosno bosanskom, da ne bude zabune, da je tek, rekao. Kad smo skontali da se plaća ulaz tamo gde smo hteli, odustali smo..........................................
U prevozu je bilo zanimljivo, čim smo ušli, seli, dva lika su nas skontala i počela da se smeju, a i mi sa njima. Izvinjavali su nam se, mada nije bilo potrebe, i sami sebi smo bili smešni.
Kući smo došli u pola sedam, zaspali oko sedam pretpostavljam. Dušica nas je probudila ujutru da nam kaže da ide na bus.

ljubičasta

" Danas je dan koji donosi kišu, o kako ja mrzim to vreme.. Doći će oblak u moju sobu, sivi oblak iznad mene---- Ispod oblaka su krovovi, ispod krovova su mali ljudi, oni čekaju sunce-- Danas je dan koji čekamo svi, danas će kiša sve oprati.. I lice tvoje i lice moje... "
Zoster divni.
Divno veče i divno jutro. Nadam se i divnom danu. Sad ću zvati ljude da vidim hoće li neko napolje ili da makar dođe na kafu.
Dragan mi je doneo šampitu jutros. Duša.

Večera je zaista bila kako sam planirala, i više od toga. Sredili smo se, kao. Dragan je obukao svoju finu belu majicu, mada nije obukao pantalone, što nije umanjilo značaj te majice. Da, našminkala sam se, mada nisam osušila kosu. Sve je bilo napola, čak i večera, mada je vino popijeno do kraja, za to smo se postarali

.

Jutro.... 

Pržila sam krompiriće, sad ću opet. Čini mi se da sam gladna. Ili mi je samo dosadno, ne znam. Šta ću, ionako nemam pametnija posla, svi su zauzeti a odustala sam od solo šetanja po gradu s obzirom da fotoaparat ima malo memorije. Ništa od toga dok ne nabavim veću memorijsku.... ili sam jednostavno jako lenja. Mogu možda i ovde fotkati, mogu slikati svakako, raditi skice za odeću.. raspremiti stan, napokon raščistiti svu odeću sa poda. Možda bi mogla i da fotkam za onaj Elle konkurs, mada, tema je pank. Imam ceo dan da smislim kako da izvedem to sa odećom koju posedujem. Pa paaa. Krompirići, njam.

I just wanna be

Osam i dvadeset dva. Ponedeljak, valjda. Šesnaesti oktobar. Ni to nisam znala do malopre.
Sutra bi zaista trebala da izađem napolje... da odem u neku galeriju ili tako nešto. Ili da makar šetam, fotkam, to sad mogu, dobila sam fotoaparat. Mogu satima da bauljam po hodam po gradu bez cilja i fotografišem.
Mogla bi da zovem Selenu ili Polića. Srela sam ih, rekoše da im se javim.
" Naći muža je umetnost. Zadržati ga, to je posao. " Rečenica iz filma koji gledam dok pišem ovo,.. Ričard Gir i još neki poznati ljudi kojima ne znam ime. Da, Dženifer Lopez. Čini mi se da je danas zapravo nalaženje posao. Lov. Pedikiri, manikiri, šminkeri, solarijumi, šminkeri, plastični hirurzi pre svega su ključni deo cele te priče. U redu, da, žena treba da vodi računa o sebi i tako na tu temu. Šta više, na jednom seminaru sam upoznala devojku koja smatra da devojka uvek mora biti našminkana, to je neko njeno viđenje toga. Zatim, one koje misle da je bolesno ne depilirati intimno područje i tako u nedogled. Zapravo, živimo u bolesnom društvu. Dobro, bolesno je teška reč, ali iskrivljenom, izopačenom da. Poremećen sistem vrednosti, kako piše knjizi likovne umetnosti za srednju i verovatno u istoriji umetnosti uopšte. Nisu svi upali u taj vrtlog ali čini mi se da dobra većina jeste. Čak i oni koji su navodno drugačiji deo su stada, malobrnojnijeg stada, ali ne dovoljno da se to ne bi primetilo. Ne kažem da sam bogom dana ili tako nešto, verovatno sam i sama deo nekog čopora. Ognjen je jedno veče pričao o tome kako je okružen sjajnim ljudima, da je svako od nas individua, svako je posebna priča i svako ima svoje kvalitete i kreativnost. To su naši ljudovi, čak i oni koji se bave običnim poslovima i nisu završili umetničke fakultete imaju u malom prstu više kreativnosti nego... ljudi s kojima sam išla u srednju, recimo. Možda je Dragan u pravu, možda je naša generacija zaista drugačija, možda smo mi ti od kojih će stvari početi da se menjaju, a možda su to samo snovi. Ne mislim da ćemo uneti neku revoluciju, ali možda ćemo makar da odbacimo ono što je kočilo ljude ranije... verovanja, pravila, sujeverja i slično. Ne znam kako bi objasnila to, ali verovatno nećemo govoriti svojoj deci: Nemoj to tako i tad, ne valja se. To"ne valja se" i "valja se" je grozno. Stojiš na groblju i neku ti gura hranu u ruke govoreći da se to, eto, "valja". Grob prekriven hranom. Nikad nisam uspela da svarim to.
Pre neki dan sam pričala sa Tijanom i shvatile smo da nam je obema najveći strah da ništa ne ostane iza nas. Šta ako za života ne ostavim neki trag, nešto što će biti bitno ne samo meni već istoriji umetnosti, nečemu? Ne bih da zvučim arogantno, ne ciljam na Nobela ili nešto slično ali ne želim ni da jednog dana pričam svojoj deci kako sam nekad slikala ili tako nešto, kako sam nekad imala san da budem kreator, kako sam odustala od snova jer je to jednostavno život i to tako ide, neke stvari ti se ispreče.
Da nisam uspela da upišem modni dizajn verovatno bi se zadovoljila time da jednog dana budem hipi bakica koja pravi nakit i šije odeću za sebe i ima radnjicu umetnina u uskoj uličici. Zapravo, mislim da mi to ni sad ne bi smetalo, odnosno jednog dana, ali pre toga mora da se desi nešto veće. Ako ništa, dugujem tati to.. nastavljanje njegovog prezimena u tom neverovatnom svetu umetnosti. I mami, naravno. Ko zna šta bi mi sad bilo u glavi da nam nije čitala Malog Princa i Antića dok smo bili mali. Kao da imam neku obavezu da iskoristim priliku koja mi se pruža. Imam obavezu prema sebi, pre svega i prema onima koji zaista veruju u mene.
Dragan stiže sa posla za nekih sat vremena. Treba da odledim večeru i sredim malo stan i sebe. Želim da mu budem lepa večeras, još uvek nismo imali večeru koju smo planirali još u Loznici. Ideja je bila da se sredimo i večeramo uz sveće, tako nešto. Možda je ovo to veče. Mora biti, treba nam to, malo vremena za nas. Otkako smo ovde ljudi samo dolaze. Ne smeta nam to, ali fali nam vremena za nas, kao što sam već napisala. Kupila sam vino. U staklenoj ambalaži, da napomenem, pritom, ono koje može da se pije bez Kole. Možda se i našminkam, zeleni marker mi je i dalje u porama. Kao da imam zelene mitisere. To je druga priča za koju sad nemam vremena jer je skoro deset sati. Sutra ću pisati o toj avanturi.
p.s. Jančica me je posetila danas. Došla po čist veš i rekla mi da hoće da poradi na sebi, da izvuče ono najbolje. Ambiciozno dete, lepo sam pričala.

"Beži kišo s prozora "

neki dan pre šesnaestog...
Hm.. Pada kiša, očigledno. Sedim sama u Stanu. Dragan je na poslu a Tijana i Komšo se još nisu vratili, otišli su pre pet sati, čini mi se, do stana po veš za pranje. Da padala je kiša, ali ..dok sam kucala ovo njih dvoje su došli, doneli mi četku za čišćenje, đubrovnik i svašta nešto lepo. Stan je počišćen, sad možemo da gazimo po podu bez papuča. Planirali smo da prodajemo minđuše danas ali kiša nas je sprečila. Da. pravili smo nakit ovih dana. Komšo je pravio minđušu par sati pokušavajući da napravi kopiju savršene crne minđuše, otišao u prodavnicu da bi kupio oho lepak ne bi li uspeo da zalepi šljokice precizno kako je zamislio. Napravio je dobru kopiju ali i dalje vidimo razliku između te minđuše i ona koja je nestala kao prvi produkt inspiracije.

prvi dan

Sinoć stigoh. Pardon, Dragan je sinoć došao sa posla, a ja sam stigla popodne u beli grad. Čitava frka... pakovanje, put, iznošenje stvari, raspakivanje istih i iščekivanje dragog. Četiri dana smo bili razdvojeni, što se nikad nije desilo. Napokon smo otvorli vino koje smo dobili za moje punolestvo od Sunića i ljudi. Nije bilo naročito pitko... previše sam se navikla na bambus.

Preksinoć sam bila sam mojom šesticom, poklonila mi je još lepih reči zbog kojih sam, recimo, sigurnija u sebe. Posebno mi se svidelo što mi je rekla da joj je za par pesama inspiracija bila slika koju sam joj poklonila.

Baguje mi komp, pa time i net. Slušam cd-ove, Balasević je na redu. 

S obzirom da u kolima nije bilo više mesta, mama mi je rekla da ne mogu da ponesem sve knjige koje hoću, da izaberem par. Izbor se sveo na Lolitu, Savršenstvo vatre, Istoriju sveta u 6 pića, Slika Dorijana Greja i Malog Princa kog sam jednostavno morala da ponesem sa sobom, kao delić detinjstva i Stane.

Nisam očekivala da ću plakati, da će mi biti teško kad odem ili nešto slično. Plakala sam kad sam se pozdravljala sa Stanom, nisam cvilela, kukumakala i slično, suze su same tekle. Vratila sam se u stan, sela na fotelju, pevala i plakala u isto vreme, zapalila cigaretu i shvatila koliko će mi zapravo nedostajati. Jana je otišla već prošle godine, kroz to smo već prošli, Luku jako slabo viđam a i nije bio tu sad, Žiću ionako viđam samo vikendima kad radi u Bosni i to je tako oduvek. Baš sam se osećala odvratno, čak sam na trenutak osetila i zeru griže savesti jer sam ih nervirala i tako dalje. Ali, na trenutak. U isto vreme sam osećala i neizmernu radost i tu neku tugu. Oni su otišli, a Dragan je dolazio. Ne znam šta bi da sam ostala sama u tom stanu... ne znam kako je Jani stvarno bilo kad je ostala sama u domu, iako je pričala, iako sam sinoć naslutila, ne smem da zamislim. Sinoć sam pomislila kako bi taj trenutak prošao mnogo lakše da sam živela u disfunkcionalnoj porodici. I skontala sam da je to to, da smo svi otišli svojim putem, i.. odvratno je. Detinjstvo je završeno(?). Ne prvim seksualnim iskustvom, ne sklanjanjem igračaka,.... samo ovim.

Jutros me je probudio miris krompirića. Ispržio je pet krompira, bilo je previše, nismo mogli da dišemo posle doručka. Za divno čudo sedeli smo za stolom i klopali, što se inače ne dešava osim u nekim ekstremnim sličajevima. 

Istuširali smo se, Dragan je otišao na posao, ja sam prošetala s  njim do prodavnice po deterdžent za sudove i slično, vratila se kući, oprala sudove od doručka, vinske čaše i... čekam veče.

p.s. Skontali smo da ličim na devojčicu sa priveska za ključeve.