Jos malo pa kucni Aushvic.

Oko sedam uvece je. Malopre sam ustala. Nisam mogla da izdrzim kad sam dosla sa faksa, morala sam da legnem da spavam ne bi li makar malo dosla sebi. Bila sam u pravu, imam osecaj da sam manje umorna... ili je to trenutni trip. Kako god, nema mi spavanja do ko zna kad nocas. Ne spavamo jer smo se svi sa klase usaglasili da su nam podocnjaci najlepsi aksesoar. Sutra imam istoriju modnog dizajna, i bice jebeno. Najgore za kraj. Najgore, meni, u smislu da za sutra treba da uradim precizne skice svih onih stvari... al' dobro, prezivecu. Pritom, sutra idemo na Fashion Week, da se pohvalim, totalno smo moderni. Koristicemo dodatni sloj pudera za tu priliku, a Florijanovi podocnjaci se nece ni primetiti od njegove kreste na glavi tako da opusteno. Da, ispravka, nije se cela klasa usaglasila. Marija ne komunicira sa nama, ne znamo joj boju glasa, ne znamo kako izgleda slobodan pokret njene ruke i smeh, ne mislim na onaj osmeh koji prelazi u nesto drugo. Marija, PROBUDI SE! Iako su mi oduvek bili prilicno interesantni cudaci iz filmova, u stvarnom zivotu i nije tako privlacno. Mozda je ona s namerom poslata da mi razbije tu iluziju.
Vreme prebrzo prolazi, to me jako nervira. Probudim se u ponedeljak, trepnem i petak je, ko bi rekao. Dobro, da, nije jos petak, ali cetvrtak pre istorije modnog je taj trenutak budjenja
Iiii nemam vise vremena za ovo. Doduse nisam ga imala ni kad sam pocela da pisem. Dragocene sekunde koje traju satima..
Da objasnim naslov.....nas mentorica, kako bi Flo verovatno rekao, je sama nazvala atelje u kom radimo Ausvic, zato sto je svesna valjda i sama da je gonic robova. Ne zalimo se, zahvalni smo joj jer cemo na taj nacin postici nesto ali malchice je naporno. Trunchicu samo. A od sutra popodne cemo imati tu privilegiju da sami sebi izigravamo Hitlera, da vezbamo disciplinu jer ni vikendom nema odmora. There You go.