Dušica nam je bila tu pre neki dan. Spavala kod nas jednom veče. Bila je kod tate u Valjevu, pozvali smo je, došla je što je pre mogla. Nije tako lako sa roditeljima. Nakon višesatnog bauljanja, uspela je da dođe do nas. Dragan je bio na poslu, ali je Jančica bila tu. Oko deset smo Duša i ja otišle u prodavnicu po vino. Malo je falilo da zakasnimo. Dragan je stigao nekih sat vremena kasnije. Kupili smo tri flaše vina za svaki slučaj i planirali da krenemo oko dvanaest. Na kraju smo krenuli oko dva-tri. Dok smo pili našli smo zeleni marker i ne znam kako a ni zašto smo počeli da se šaramo po licu. Zapravo, donekle mi je možda i jasno... Volimo da se šaramo i eto, bilo je zanimljivo šarati druge ljude. Niko od nas nije smeo da se pogleda u ogledalu, piškili smo u mraku. Iskapili smo sve tri flaše, odnosno, plastičnu dvolitru i Kraljicu Milicu.
Šaranju nije bilo granica. Svako je crtao sve što mu je palo na pamet, i svakom novom linijom je sledilo oduševljenje. Da li zbog alkohola ili istinskog sviđanja, ne znam. Kako god, bilo je zabavno.
Kad je nestalo vino, zaključili smo da je krajnje vreme da krenemo u grad. S obzirom da nismo hteli da damo sto pedeset kinti na prevoz, krenuli smo peške. I stopirali. Nedaleko od naše ulice nam je stao taksista, Dragan ga je pitao da li nam staje zbog para ili.. Rekao je da će nas povesti kad je već stao. Na trenutak smo zaboravili da su nam lica išarana, pričali smo s njim, smejali se, prevezao nas je preko mosta i stao na prvoj stanici. Nakon toga smo se zaputili ne znam ni ja gde, kad smo pitali Dragana koliko još imamo, govorio je "tri minuta", i tako u nedogled. Prolazili smo kroz neki tunel jer je navodno tuda bliže iako pešacima nije dozvoljeno. Bilo je malo napeto s obzirom da smo u proseku popili po litru vina i da smo trebali da hodamo po jako uskom trotoaru, recimo, da nas neki auto ne bi "pokupio". Ipak, uspeli smo, mada nam je odeća bila prljava od zida uz koji smo išli. Loš dan za nošenje belog.. i crnog. Prolaznici su buljili u nas, a Dušica ih je radosno pozdravljala. Zapravo smo išli na splav, brod ili šta već. Jedan lik je trčao za nama, stigao nas, iznenađen našim išaranim licima. Pričao je na engleskom, ali je Dušici na kraju rekao da je Bosanac, govorio je na srpskom, odnosno bosanskom, da ne bude zabune, da je tek, rekao. Kad smo skontali da se plaća ulaz tamo gde smo hteli, odustali smo..........................................
U prevozu je bilo zanimljivo, čim smo ušli, seli, dva lika su nas skontala i počela da se smeju, a i mi sa njima. Izvinjavali su nam se, mada nije bilo potrebe, i sami sebi smo bili smešni.
Kući smo došli u pola sedam, zaspali oko sedam pretpostavljam. Dušica nas je probudila ujutru da nam kaže da ide na bus.
Kad je nestalo vino, zaključili smo da je krajnje vreme da krenemo u grad. S obzirom da nismo hteli da damo sto pedeset kinti na prevoz, krenuli smo peške. I stopirali. Nedaleko od naše ulice nam je stao taksista, Dragan ga je pitao da li nam staje zbog para ili.. Rekao je da će nas povesti kad je već stao. Na trenutak smo zaboravili da su nam lica išarana, pričali smo s njim, smejali se, prevezao nas je preko mosta i stao na prvoj stanici. Nakon toga smo se zaputili ne znam ni ja gde, kad smo pitali Dragana koliko još imamo, govorio je "tri minuta", i tako u nedogled. Prolazili smo kroz neki tunel jer je navodno tuda bliže iako pešacima nije dozvoljeno. Bilo je malo napeto s obzirom da smo u proseku popili po litru vina i da smo trebali da hodamo po jako uskom trotoaru, recimo, da nas neki auto ne bi "pokupio". Ipak, uspeli smo, mada nam je odeća bila prljava od zida uz koji smo išli. Loš dan za nošenje belog.. i crnog. Prolaznici su buljili u nas, a Dušica ih je radosno pozdravljala. Zapravo smo išli na splav, brod ili šta već. Jedan lik je trčao za nama, stigao nas, iznenađen našim išaranim licima. Pričao je na engleskom, ali je Dušici na kraju rekao da je Bosanac, govorio je na srpskom, odnosno bosanskom, da ne bude zabune, da je tek, rekao. Kad smo skontali da se plaća ulaz tamo gde smo hteli, odustali smo..........................................
U prevozu je bilo zanimljivo, čim smo ušli, seli, dva lika su nas skontala i počela da se smeju, a i mi sa njima. Izvinjavali su nam se, mada nije bilo potrebe, i sami sebi smo bili smešni.Kući smo došli u pola sedam, zaspali oko sedam pretpostavljam. Dušica nas je probudila ujutru da nam kaže da ide na bus.
Нема коментара:
Постави коментар