proštepati prste, misli i poglede

Juče sam skuvala šerpu kompota od jabuka. Onaj trenutak kad pomisliš: Ove jabuke će početi da trule... i izvučeš se na najbezbolniji način, gurneš ih u šerpu, iskomadane i kažeš sebi da ćeš ih sigurno pojesti u narednih par dana i spasiti.
Od danas ne jedemo hleb. Svega mi, jela sam sarme bez 'leba, valjda to nešto govori.
Ljudi u prevozu su nervozni, netrpeljivi, nezainteresovani. Deluju kao da im je život prošao u tom istom autobusu a oni i dalje usnulo razmišljaju o svom životu koji se dešava dok čekaju sledeću stanicu. Njihovi pogledi mi sve više stvaraju osećaj mučnine i gađenja. Način na koji bulje... više mi nije ni jasno. Ipak sam se odselila iz Loznice, ili bar mislim da jesam. Provincija u velikom.

Sinoć sam nacrtala mini kolekciju. Kapsula kolekciju, tačnije, bar bi bila da je realizovana dobro. Ne mogu svi delovi da se kombinuju međusobno, mada.... uvek ima onih koji sparuju do ludila. Fuj, mada mogu da se vadim na to-.. Ne.
Zanimljivo je, prošlo je godinu dana, treba podsetiti sebe s vremena na vreme zašto radiš to što radiš. U ponedeljak je prvi dan škole. Hohhoh, pardon, prvi dan nove studentske godine ili šta god. Zapravo ćemo početi da šijemo. U glavi mi je samo da ću proštepati prste.

Želim da kuvam više, spremam svašta, shvatila sam da mi je to skroz interesantno, zaista je umetnost. Gledala sam 24kitchen na kratko juče i lika koji je napravio čokoladni kolač sa krvlju. Neću biti baš tako ekscentrična ali prženice sa malo ljutog ajvara preko i origanom, pa još malo propržiti, to može. Jučerašnje otkriće. Ali nema više, hleba bez. Hleb je zlo, pekare još veće. Zato bojkotujemo. Svi raspoloženi mogu da se priključe. Jedini cilj je osećati se bolje.
Joga. Svaki dan. Čak je i Dragan rekao da će da počne, da znate ako neki sneg, nešto, to smo mi.

p.s. Šaljem ljubav Jančici i Tijani koje su mi ulepšale ovaj dan.

Kako bi?

Došli su i ti dani-dani slobode. Juče sam ceo dan lepila kolaže po zidu, natenane, samo jer mogu. Sinoć sam crtala za drugi zid.. i dobila ideju za seriju radova koji bi bili povezani međusobno..  Za sada imam samo jedan započet rad. Osnovna ideja su crteži pomalo apstraktnih likova, kombinovana tehnika, i malo veći format. Razmišljala sam o tome šta bih stavila na svoj zid, tako je počelo.
Želim da počnem da pravim još jedan srap book, možda ne sad, ali u nekom trenutku da, kolaži su mi jedna od novijih ljubavi. Lepljenje, cepanje, natapanje, stapanje, guljenje, crtanje, škrabanje, dodavanje svakakvog smeća, bukvalno... topljenje stiropora- u tome je lepota njihovog stvaranja.
Sad želim samo da obložim zidove u stanu, leptirići su izlepljeni svuda, ne mogu više da ih gledam. Sam stan po sebi je sladak, leptirići su zlo. I ne mogu da se odlepe.
Upravo sam videla da je preminuo onaj lik sa otvorenim ranama na nozi, koji je prosio po busevima. Čak sam čula da je sam sebi pravio rane, ko će ga znati. Kako god, nije izdržao na kraju. Huh..

Dragan je slobodan sutra. Sinoć smo se dogovorili da nećemo piti više radnim danima, samo vikend i slobodni dani. Dragan skuplja pare za MIDI a ja za jednu tablicu za crtanje. To je neki plan, uvek je pitanje koliko će potrajati i da li će se desiti, ali pokušavamo. I dalje stojimo pri onom "novom početku" u novom stanu. Napredovati, rasti i postati bolja verzija sebe, odnosno nas. I dalje verujemo u to. Kako bi drukčije?

ELEMENT AL 280!

Krenule u Depo magacin krajnje euforično, koliko je to bilo moguće. Lana i Jana bile druga smena, ja ih čekala neko vreme na mostu, no dobro. Na kraju smo ušle unutra kad smo skontale da nemamo gde da se sklonimo ispred, da izblejimo. Bilo je oko 22h, posle minut smo pitale da li može da se izlazi napolje, odgovorili su negativno. To je bio prvi zabod. Unutra je bilo tridesetak ljudi i gledali su utakmicu na video bimu. Pitale smo se zašto, nismo želele da gledamo to, samo smo htele svirku. Odmah smo otišle po nešto za piće. Bili su samo red bull i tuborg, možda neki sokovi još i voda. Uzmemo mi red bull, nisam mogla da pijem glupavi tuborg, kad ono, red bull 280 dinara. Još ja kao... Izvini, dala sam ti hiljadu. .... Pa da, plaćaš tri, jel da? Da, da. Kukala vam majka. Nakon toga smo sedele pored ograde sa strane, bilo je prazno, takoreći. Svi su se sjatili ispred bima, ostali su sedeli, šetali. Nakon te agonije, da znate samo koliko puta smo pomislile da su završili kad počnu da vrište, kad ono ne, nastavlja se u beskonačnost. Pritom, gledale smo okolo da vidimo da li smo jedini idioti koji piju red bull, i posle nekog vremena skontamo ribu koja uzima kusur od red bulla i diže obrve, nije joj jasno, dečko joj pokazuje na cenovnik, ona ga pita: A da to nije malo previsoko? Dečko sleže ramenima. Ipak je on tu samo pijun, ne drži konce.

Kreće Nipplepeople. Jedna pesma, pa Sutra i to je to. Ostalo nisam razlikovala, osim kad krenu da ponavljaju istu pesmu. Jednolično, pritom je ne razumeš kada peva. Okej, ne razumeš još neke ljude, ali ih voliš pa ti je okej, samo smo se smorile što smo morale da se nađemo tu a razaznajemo svaku petu reč. Ipak, stojim pri tome da su dosadni. Dosadni u smislu da imaju kalup po kom rade svaku pesmu. Na kraju nisu imali ni to svoje jedno te isto nego su počeli da ubacuju You've got the love i That's not my name, ali su i to uspeli da sjebu... I ponavljali su pesme od ranije dok nismo poludele. Na kraju smo opet sele. I zaključile smo da možda nose ono na glavi ako ih ljudi budu gađali da ih ne povrede.
Oko 12h časova smo imali tu čast da tapšemo tome što je riba iz Nipplepeople rekla da im je ovo možda zadnji koncert, mi smo se baš glasno obradovale, kontam da su ostali bili pristojni. Kao i Elemental kad su rekli da im se zahvaljuju jer su razbili pre njih. Treba da shvate možda i ironiju svojim stihova zbog kojih smo plakale od smeha... Bilo je nešto idi, idi, i... ja se raspadam. Tako smo se i osećale.
Na kraju su stvarno otišli, nije bilo bisa, a najglasniji aplauz je bio onaj pri odlasku.
Nakon toga su se pojavili pravi ljudi, oni koje smo čekali. Bilo je čarobno, koliko god to zvučalo kako god. Noge su počele da mi se tresu od te energije, bukvalno nisam mogla da ih iskontrolišem, možda tu red bull stvarno daje krila. Kad sam glupa.
Još na početku svirke je dobacila kolegi: Ludi.. Mislivši verovatno da je niko neće skontati, ali kroz osmeh,.. Ipak, u nekim trenucima smo bili glasniji od nje, i njih. Bili su iznenađeni i oduševljeni i u svakoj pesmi su nam davali prostora da im pokažemo koliko nam znači i koliko nam znače. Na kraju su se vratili na bis, i otpevali još tri pesme i rekli da im je ovo jedna od najboljih svirki u Beogradu. Bili su mokri, i mi smo, svi smo skakali i drali se, ali nije bilo onako klasično grupi, to je bila dobra energija. Prelepa. Možda zato što ih nisam slušala ranije uživo a oduvek sam želela, ali jako mi je prijalo. Kraljevi. Igraju se sa svojim glasovima, izbacaju te, u svakoj pesmi postoji element iznenađenja. Preljepo. Videle smo i onog riđokosog koji je vodio Ja imam talenat, ali nije bio toliko odvaljen kao prošli put kad sam ga videla. Nije bilo zombie walka. Good for him.
Ne znam šta bih još... Osim toga što sam čekala noćni prevoz pola sata, pa se pojavio jutarnji u kom sam čekala još pola sata da krene, pa pola sata do kuće, mada sam veći deo prespala i bečila se.
Happy end, uštedela sam 150 kinti od prevoza, što je ujedno i sve što mi je ostalo, no dobro. Jednom se sluša voljeni bend prvi put. I jednom nemaš gde ni da sipaš vodu.
Jutros me probudio zvuk telefona, Stana zvala. Nisam znala gde se nalazim, pa stoga ni otkud mi šminka na licu. Al osećam se prekrasno.

čuuu rko

Krenuli u šumu, otkrili vrtić. Sedeli ispred vrtića skoro celo veče. Pa stajali na kiši. Pobegla je pre nas.
Nebo je izgledalo kao šećerna vuna ali for real. Boja i tekstura koju mi se činilo da vidim... krajnje šećerno i vunasto. Ljudi koji su se iz nekog razloga pojavljivali s vremena na vreme, svi po jedan, svi su delovali izgubljeno. Šta ćeš sam u šumi, na kraju krajeva?
Nemamo ni jednu fotografiju za uspomenu, ali imamo ih u svojoj glavi. Sve je okej dok ne dobijemo Alchajmera. Kada stojiš na pljusku ili u snegu do kolena, znaš da je dobro, čim te nije briga ni za kišu ni za gromove a grmljavina ti zvuči kao dodatni efekat koji se uklapa u muziku. Prelepo. Kad je sve zanimljivo i krajnje interesantno, i želiš sve više. Epizoda: Dora istražuje u Zvezdarskoj šumi. Sa jako kul lampom, da napomenem. Sledeći put, svi po lampu da budemo pravi istraživači. Kika nas je izvela na pravi put, tačno do stana, samo što smo morali da idemo peške, al dobro, zdravo je dobiti upalu mišića ponekad, iako nismo. Možda smo zapravo postali u stanju da se krećemo, to jest ja, da ne vređam i druge ljude neosnovano.
Da ne zaboravim- cveće za smrt.. i sve ostale reči i izrazi upravo nastali.

kisha spira sve

Uh... dakle, krenuh na ispit jutros. Jako nervozna, jako negativna i umorna. Autobusa nema pa nema, a ja se kao nakanila da stignem ranije. Prodju dve 27ice, nigde 27E, naravno. Na kraju se pojavi, ali nije mesta jer je dosla posle pola sata, pretpostavljam. Na kraju udjem u 27, kad ono kontrola. Svuda. Stigoh do trga, 26 mi otisla ispred nosa, pa sam chekala drugu neko vreme... Pa 79. Na kraju dodjem na prokleti ispit i nije bilo bash veselo, moram priznati. I dalje ne znam sta sam dobila i pitanje je kad cu. Drugim rechima-ne znam da li treba da ponistavam ispit ili ne sto je jako veselo. Al ipak, nisam pala, mozda treba da se radujem, mada ipak ne. Posle svega toga, ugazim u govance vracajuci se peske sa fakulteta posto nije bilo nijednog busa, samo do prve stanice, i govno. Kad krene, ne zna da stane...
Ipak, zivot je lep. Baka je bila na operaciji i opet vidi, tako da necu da mrachim ovaj dan, njen je, i dozvoljeno je samo radovati se zbog toga... ili bilo chega, ali ne mrachiti.
I idem da se shisham,... Dragan mi je rekao: Idi, poshishaj se, bices opet slatka celava mala.
I zbog toga sto mi je rekao mi je stvarno nekako lakse.
I pochinjem da se pakujem, napokon mogu da raskrchim ovo oko sebe, ovih dana nisam bukvalno nista. Vratio mi se zivot, na neki nachin. Jeste mi spao kamen sa ledja iako je mozda jos uvek tu. Lakse se dise.
Disati, duboko udisati i uraditi jogu kad opet postanem celava. Namaste.

septembar, dan I

Nije bilo koji prvi, ipak je danas septembar. Nov početak čitave đačke gomile. Pritom, zadesio se u neposrednoj blizini ispitnog roka, tako da je savršen trenutak da izvučem živu glavu i sačuvam stipendiju.
Moji su sinoć bili tu, doseljavali Janu opet u dom. Trebalo mi je to. Tata je napokon video moje radove i petnaest puta ponovio dobro je ovo, dobro je. Na kraju sam ga zamolila da prestane. Drago mi je što napokon čujem od njega nešto što nije: Kad su ispiti i A šta ćeš raditi posle toga.... Prijalo je jako. Dobili smo kilograme voća i povrća tako da sad nema vrdanja....
Takođe, subota koju nisam zabeležila. I to je nešto što mi je bilo očajnički potrebno- pozitivna energija. Možeš da pričaš o njoj koliko hoćeš ali kad provedeš nekoliko sati u blizini ljudi koji zrače, stvarno dođeš sebi. Svi smo se klatili i smejali i bilo je prelepo. To je onaj stari duh parkova koji u Loznici ne postoji već neko vreme. Čestitam još jednom svima rođendane. Zamisli, dođeš na rođendan troje ljudi, kad ono petoro. Dragan i Suna koji su neumorno bacali rime sve dok se nisu rastali i Kaća koja je bila zbunjena njima ali i jako srećna, oči su joj sijale te večeri. Olga koja prilazi Draganu i pita ga odakle se čuje muzika. Taj zvučnik je istripovao mnoge ljude. Ipak je premali da ne bi zbunjivao. Višnja sa kosom, kašikarom i kesicom sa poklonom koja se uklapala uz njen stajling. Toliko lepih ljudi, blentavih at the time, ne možeš da ih ne voliš. Da, Radiohead-Where I end and You begin, u tom trenutku- magija koja mi je bila preko potrebna. I plan za žurku u septembru  od strane dve nesreće.
Na kraju, počeh sa jogom danas, leđa su mi se otkočilo posle par dana i osećaj je prelep. Pritom, prisilno sam iskvrckala koščice tako da sad više ne mogu kad se njima ćefne i to je isto jedna divna stvar.
tOday is theDay :)