all of me

Zanimljivo je kako ti snovi stvore neki osecaj, uchine da pozelis nekoga, iako nisi u potpunosti siguran sta si sanjao. U zadnje vreme uglavnom sanjam neka vandredna stanja, nije da dolazi do ratova, ali nocas mi je ajkula odgrizla ruku u autobusu, osetila sam taj zagrizaj, mada je to verovatno bio osecaj ravan ujedu kucheta, jer da mi je da je ajkula zagrizla ruku, odgrizla bi ju je, ne bi imala nikakve sanse da je vuchem, kao sto jesam. Ipak, san je to, serem i ja. Dozivela sam trenutak zblizavanja sa bratom i sestrom u tom, kao, teskom trenutku, i sad mi deluje stvarno, iskreno smo se smejali u jednom trenutku kad smo skontali da nema vise hrane. Mama mi je ostala nedefinisana, malo smo se svadjali sa njom, malo pokusavali da joj spasemo zivot. Odigravalo u nekoj staroj jezivoj kuci gotickog izgleda. Pre toga sanjala da sam u nekom kampu, mada je bilo prilicno opusteno, iako ssu nam zivoti bili ugrozeni. Malo je zamorno, ali i zanimljivo u neku ruku, ranije mi snovi nisu bili toliko kompleksni, nema radnje koja traje i traje. Na tome sam uvek zavidela Draganu i divila mu se, mozda. Negde, krene na neko drugo mesto, putuje, stigne, seta, itd.... moji snovi su bili dosta kraci, nedefinisaniji. Zadnjiih dana dozivljavam novo iskustvo kada je, takoreci, moja podsvest u pitanju. Uspevala sam chak i da se vratim u san na istom mestu, samo me zanimalo sta ce se desiti... Ganjala sam prevoz  na Lagatoru u toj nekoj jezivoj ulici na autoputu koja mi se i ranije provlachila kroz snove. Na kraju sam zavrsila u tom kampu punom granja, pritom, bili smo u nekoj opasnosti, mada nije tako delovalo. Pokusavam da shvatim zasto sanjam sve to, posebno ono sinoc, tacnije, sta se to promenilo u meni da su snovi poceli da mi imaju povezanu radnju....
Sinoc smo otisli po torbu, uhvatila nas kisa, pa stala i krenula opet dok smo bili u prevozu. Sta vise, ono nije bila kisa, vec poplava, voda je tekla ulicama.. vristali smo i trchali. Chak smo i videli nekog lika kako se krije u nasoj zgradi od kishe, javili smo mu se, kontam da nikad nismo sigurni da li neko zivi tu ili ne, pa se svima javljamo, osim onoj babi koja nece da se javi, pa mi se bechi kad prodjem pored nje. Mortisha u starijim danima. Jeziva je. Jednom sam otkinula jednu jebenu visnju ispred zgrade i skontala da me gleda sa terase kao da sam istesterisala drvo.......... .... Elem, dosli do stana, skinuli sve sa sebe i napali hranu, bilo je jako slatko. Sedeli smo u gacicama i cherupali jadno pile, i sir. Posle i sve sve ostalo.
Evo, opet je sunchan dan, mada kontam da ce veceras opet da nastane sranje. Vreme je odvratno, kako reche Sara juche: Mozda je ovo neko englesko leto. Bice da je to.

 

čarima nepoznatim

Danasnji dan je bas nekako za cistku. Mislim na prljavstinu, odecu na podu i krs u glavi. Posle one kise sinoc, glupavih snova i istih dana.
Koliko god da me to nerviralo, Stana je bila u pravu s onim: "Red u sobi, red u glavi"... Taj inat glupavi, koliko ga je tesko iskoreniti i prihvatiti da si se s*ebao.. ja sve sto si uradio, a receno ti je da ne radis. Nekad mi se cini da sam neke stvari uradila samo da ne bi poslusala, to mi je bilo kao smrtna kazna, povinovati se njihovim naredjenjima, uh.
Vise ne slusam KKN, vec Stray Dog, oni su mi novi KKN. I lepsi su. Mozda zato sto su mi tek otkriveni...
Sopstveni prsti su mi ruzni, Jana mi je skinula prsten sa slonchetom, mozda je to. Ne volim ih gole, nisu dovoljno lepi sami po sebi. A mozda je i onaj trip sa zenama koje su se u tom i tom veku vodile time da su lepse sto vise nakita imaju na sebi. Postujem to, i aminujem, posebno kada je prstenje u pitanju.
Zavrsila sam sa kolazima... skoro, za sada da. Ostala su mi jos tri, ali blokada... pritisak pred kraj, il tako nesto, serem. Kako god, sachekace neki nalet inspiracije. Mozda sam zato potonula, vreme je da se prepustim prokletom ilustratoru i ostalim charima nepoznatim. Ho ho ho.
Enough said... za sada.

Ima i on svoje Ja

Beo papir je sve sto imam zapravo. Osnova stvaranja, najveca inspiracija, u isto vreme i najveca frustracija. Gledas ga, gleda i on tebe, i tako se gledate dok ga ne dotaknes nechim. Pochetak je najtezi, ali ni prevazilazenje istog ne resava stvar, nastavljas da se muchis i boris sa tom belinom, pazivsi da je ne ugusis, to je mozda i najgore. Zavisi sta radis u stvari, ali papir mora da dise. Ima i on svoje Ja.
Gledala sam svoje stare kolaze i pozelela da nestanu, mada mi se neki i dalje svidjaju, ali uglavnom vidim greske, nepravilnosti svakakve, gusenje o kom sam govorila gore i jos svasta nesto sto bi trebalo ispraviti. Ali ipak ne, ne treba bacati, cepati, paliti, osim ako nije zarad pretakanja u drugo delo. Kako drugachije da vidis kako si se i da li si se promenio, napredovao, u necemu mozda i nazadovao?
Sigurna sam da ne znam nista o papiru. Nisam ni svesna kakve vrste sve postoje, od chega ga sve prave i na koji nachin mozes da utiches na njega, oblikujes ga i ko zna ssta jos. Samo sam zagrebala povrsinu.
Generalno, tek sam zagrebala povrsinu. Ipak, za ovih nepunih godinu dana sam vise grebala nego prethodnih pet. Rezultat toga je delimicno ispiranje mozda, promena percepcije definitivno. Odredjena doza gadjenja prema onome sto sam ranije uzdizala i otvaranje novih vidika. Zahvalna sam svemu i svima koji su uticali na to, prija upijati druge i drugo. Hajde da malo gledamo tudjim vidom, mozda vam se i svidi. Ne mislim gubljenje sebe, vec na sirenje beonjaca daleko u podsvest.. Nema smisla, znam da nema, ali neka, uchinite nesto van sebe, prijace. Saljem krila svim rastrkanim stvaraocima dragim. Nedostajete, ali tu ste, nemojte da mislite da ne razmisljam o vama. Uzivajte i smejte se do suza, volim vas takve.

štipaljka u dodiru sa papirom na zaboravljenom lastišu jedne devojčice

Ovih dana sam vise sirila papir na terasi nego ves. Vosak mi je novo otkrice, mada sam ih polivala bukvalno cime sam stigla. Rezultati nisu losi, mada se bojim da sam se previse iscistila, previse praznog prostora, bez potrebe za crtezom, neverovatno, ali, uglavnom mi je lenjir u ruci, ogranichavam se na geometrijske oblike, bez glava. Ljudi se menjaju, mada, bice da je ovo samo faza...
Danima spavam bukvalno dokle god mogu,.. legnemo u isto vreme, s tim sto ja odspavam do pola dvanaest, a Dragan ustaje oko sedam. Bezobrazluk. Mada, uspela sam jutros da vratim san kad sam se probudila. Nastavila sam da spavam i voala, eto ga.... ne  uspeva mi to chesto. Sta vise, prilicno retko i imam zelju da se vracam. Izgubila sam se, startovali me neki dvoje i tako sam ja zavrsila u kampu nekom u kom mi je zapravo bilo dobro. Ali kao da nisam bila ja, a drugi ljudi su me podsecali na mene...
Zakucala na fejsu, mada skontala mozda dve stvari interesantne, pored toga sto sam opet lajkovala stranice nekih fotografa, u zadnje vreme boga pitaj koliko, sve mi deluje kao potencijalna zanimljivoca... nova rec, nepismena verovatno. Dakle, Putin je zabranio reklame, sto u principu nije losa stvar. Nemam vise tv, ali su me ubijale dok sam ga imala. Ali za zadrze noc reklamozdera. Hohohooh... I, videla sam na Hipsta Buvljaku odevni komad koji sam vec napravila, iscepala majicu do kolena skroz sa strana. Sad nemam s kim da podelim svoju radost predvidjanja nego s tobom moj chitaoche imaginarni i Draganom mozda kad se vrne. Pritom sam tu istu majicu isflekala na bedemu jer je to bila jedina stvar o koju sam mogla da obrisem ruke posle Stefanovih krilaca. Prasici.
Tacno je dvanaest casova. Prognoza, nepoznata. Kvazi leto, mada znam da nije, iako ne izlazim iz stana, ne bi mogla ni ovde da disem da je to ta vrucina.
T. ima sjajne ideje, inspirisana je, to je ocigledno... jedva chekam da pocnemo da radimo sve ono sto smo planirale a planiramo vec godinama.
Pijem vodu iz plasticne chase sa princezicama, ima i poklopac i slamchicu, u fulu je... da mi je tata nije poklonio, imala bi svasta da kazem o njoj, ovako ne. Bas je fina, za devojchice prava.
Dakle, nove pobede, nove ideje, razmisljanja, pomeranje svojih granica prvenstveno. Prvi korak za mene- zavolela sam lenjir. Ko me zna, zachudice se, jer sam u ratu sa geometrijom i bilo kakvom preciznoscu, posebnom takvim "alatkama" , al eto...
Da, novo otkrice, kafa sa kokosom. Kokos je ljubav najveca.

Lo'n'ca

Nije bas lepo pocelo, frka otkako smo krenuli, ustali. No, s obzirom na to da se Dragan udesio cim smo stigli, stao na armaturu, dobro je. Osecam da upijam neku pozitivnu energiju, a i ljudi oko mene.... mnogo manje depresivni nego pre par meseci. Pustinja ume da te unisti. No, doslo je leto koje samo po sebi ima neku predispoziciju za prekomernim kolichinama alkohola, time i za radoscu, ljubavlju medju ljudima ali i agresijom, ali necemo potezati price o satarama.

Bedem, naravno, i sva ta pijana gomila koja mi je nedostajala. Lepo je videti poznate face ponekad, istina je da sam jedva cekala da pobegnem od toga i da ne moram da se javljam svima pored kojih prodjem, ali prija... otudji se covek.

Sinoc smo imali okupljanje, osnovna skola.... posle pet godina. Nas trideset al dobro... bilo je lepo. Bilo je cudno videti sve te ljude, odrasle, porasle, mrsavije, iste, neprepoznatljive... Bilo je zanimljivo slusati o njihovim zivotima, bave se svachim iako su tek poceli.. Nisam mogla da predvidim nista od toga, godinama nisam u kontaktu sa vecinom. Na neke sam ponosna, zbog nekih radosna.. tuzna. Cudan osecaj.

Kao da mi je ispran mozak, dosla sam kuci, sve vidim drugim ocima, postala sam hodajuci skener, sve bih fotkala, sve je toliko vintaz, zaboravila sam na asfalt koji sam toliko zelela.

opNa

Volim miris starih knjiga ali ne i starih ljudi. To je mozda ono cemu se ne radujem kada je starost u pitanju.., pored toga sto cu se sasvim verovatno pretvoriti u Kvazimoda.
Danas cu pokusati sa onim: Stavicu karmin i osecacu se lepse, time mozda i bolje.
Vreme ne prolazi, samo stvara neku varku, opnu izmedju otkucaja... jedva da se pokrece, a treba da prodju sati.
Kolazi u vidu migrene, bola u ocima, mada, ubija vreme.
Fotografija kao najnoviji vid zabave i interesovanja.
Sublimacija ta dva.
Beg u seckanje do daljnjeg.