Srzz

svaki novi red je nov citat fejsbuka, mene. sklapaju delove beleski, statusa, poruka u neku celinu kao od recenicu ili dve, pa ti onda izbacuje.
	I iznošene. I sve po redu, svaka sitnica.... krivo mi je ikada palo na sta je epitet ne volim da pobegnes. Ne mozes da pobegnes. Ne mozes da pobegnes. Ne voli, samo trepne i sve je naslada maste. Pogrešan sat, pogrešan dan, sedmica i sve sto si nas zapricao NE OBLACHITE FARMERICE, NAPOLJU JE najgora navika koju covek moze da mislimo.. onda se vratis kuci sa sobom,postali su skontali da svi mogu bash tako da je mastati Friendship isn't big thing it's kad god hoće stvori parčence divne samoće. Šaljem telegrame Pinokiju i da se aaa, nisam uspela da nadjem taj film koji mi je relativno. Nije moja, ali mislim znate vi da sam dobila ne pricam o ekstremnim slucajevima kao zirafa sam se Ja mislim da ides kod nekih nadri lekara, ne treba da razbije ledeno more u pozadini xD Zato im se probudim u svakom slucaju ja idiot, al... procitajte neku knjigu, molim vas. Pusti ga. On mnogo voli da istu stvar još jednom tako davno bilo, kao moj lik, moj hod, moje svakodnevno kasnjenje.

Čorba. Ja napravila. Prvi put.

Nekakva sreda.

Nekakav vetrovit dan. Pa da, kakav bi drugo bio u Beogradu.

Kad sam se vracala u stan sa faksa krenula sam da otkljucam vrata od kapije kljucem za stan. Inace, ta kapija se nikad i ne zakljucava.

Dobrih dvadeset minuta sam birala lak za nokte, pomislila da uzmem crni I uzela zuti, ne znam zasto. Izgleda da teram inat I samoj sebi.

U petak je Tijanina svirka I Jovanina izlozba. Jedva cekam. Idem da se kulturno uzdizem.

Skuvala sam corbu, recimo. Nadam se da je jestiva.

Iskocila mi je neka zila na vratu sa desne strane. Nije zila, nisko je za krajnik, ali osecam kako pulsira. 

Strahujem da probam ovo sto sam skuvala. Uvek imam taj trip sa stvarima koje sama napravim. Pocev od kafe, na primer. Uvek mislim da ne valja, da sam stavila previse ovog ili onog, jer ja i sad ne znam koliko stavljam kafa na koju kolicinu. Ne mislim na precizne mere, ali to je toliko odokativno da se nekad stvarno sjebem. Ne znam zasto ne pocnem da obracam paznju s obzirom na to. Nije ni bitno.

Cekam Dragana da dodje sa posla. Zavrsava u cetiri, valjda. Juce me je iznenadio, nisam znala da je slobodan. Vec sam se bila pomirila sa tim da cu se smarati ceo dan, ali eto.

Da li je čorba čorba ako nema meso? 

Ubacila sam zaljeđeno povrće za čorbu i luk, krompir, brasno pomešano sa jajetom, pa samo jaje, so i vegetu. Valjda je to sve. E da, tikvica. Ne znam zasto, i ne volim tikvice. Ali Dragan ih voli, valjda sam htela da ga obradujem. A serem i ja, nedavno sam shvatila da mi je omiljena corba zapravo sa tikvicama, nisam uopste bila svesna toga, a ceo zivot tvrdim da ih ne volim. Eto, budala.

Danas smo imali graficki dizajn, kolokvijum. Radili smo digitalni kolaz na temu * Moja kocka*. Evo ga...

tirkizna halucinacija

Prožimaš se u mojim nervima,
čulu ukusa i očima.
Pod noktima si,
u mislima,
podsvesti,
u beskrajnim igrama svesti
i realnosti mašte.
Činiš
mog zeku s kojim sam spavala,
moju prvu maštariju,
moju najprljaviju podsvest,
najnežniji pogled
i najhaotičniji koren
na mojoj ćelavoj glavi.
Nisam ni mogla
da te zamislim.
I dalje se pitam katkad
jesi li tu,
da li sanjam,
ili ludim,
kako možeš da si tu,
da postojiš.
Da li je ovo jedna
dobra sprdnja onog bradatog,
ili sam zaista bila toliko srećna.
...Da te sretnem,
da te imam,
da me imaš,
ti, tako predivno ti.
Moja si bolja strana,
onaj strpljivi deo svakoga,
najnežniji,
najposvećeniji,
najšašaviji,
najlaskaviji,
najiskreniji kutak moje podsvesti.
Kako mi možeš toliko prijati,
zar misliš da je to zdravo,
šta ako umrem jedno jutro
od sreće kad te vidim.
Budi malo gadan,
budi malo hladan,
budi malo ružan,
budi jadan,
budi malo običan muškarac.
Neki znak da si smrtnik
a ne produkt haludža.
Najlepših,
uvrnutih,
ljubičastih
haludža naše podsvesti.
Reci mi?