Jos malo pa kucni Aushvic.

Oko sedam uvece je. Malopre sam ustala. Nisam mogla da izdrzim kad sam dosla sa faksa, morala sam da legnem da spavam ne bi li makar malo dosla sebi. Bila sam u pravu, imam osecaj da sam manje umorna... ili je to trenutni trip. Kako god, nema mi spavanja do ko zna kad nocas. Ne spavamo jer smo se svi sa klase usaglasili da su nam podocnjaci najlepsi aksesoar. Sutra imam istoriju modnog dizajna, i bice jebeno. Najgore za kraj. Najgore, meni, u smislu da za sutra treba da uradim precizne skice svih onih stvari... al' dobro, prezivecu. Pritom, sutra idemo na Fashion Week, da se pohvalim, totalno smo moderni. Koristicemo dodatni sloj pudera za tu priliku, a Florijanovi podocnjaci se nece ni primetiti od njegove kreste na glavi tako da opusteno. Da, ispravka, nije se cela klasa usaglasila. Marija ne komunicira sa nama, ne znamo joj boju glasa, ne znamo kako izgleda slobodan pokret njene ruke i smeh, ne mislim na onaj osmeh koji prelazi u nesto drugo. Marija, PROBUDI SE! Iako su mi oduvek bili prilicno interesantni cudaci iz filmova, u stvarnom zivotu i nije tako privlacno. Mozda je ona s namerom poslata da mi razbije tu iluziju.
Vreme prebrzo prolazi, to me jako nervira. Probudim se u ponedeljak, trepnem i petak je, ko bi rekao. Dobro, da, nije jos petak, ali cetvrtak pre istorije modnog je taj trenutak budjenja
Iiii nemam vise vremena za ovo. Doduse nisam ga imala ni kad sam pocela da pisem. Dragocene sekunde koje traju satima..
Da objasnim naslov.....nas mentorica, kako bi Flo verovatno rekao, je sama nazvala atelje u kom radimo Ausvic, zato sto je svesna valjda i sama da je gonic robova. Ne zalimo se, zahvalni smo joj jer cemo na taj nacin postici nesto ali malchice je naporno. Trunchicu samo. A od sutra popodne cemo imati tu privilegiju da sami sebi izigravamo Hitlera, da vezbamo disciplinu jer ni vikendom nema odmora. There You go.

Nedelja.[flae'[fa.

Danas mi nije dan za koncentraciju i strpljenje. Juche me je zabolela glava posle visesatnog buljenja u skicu zenske figure, treba da napravim deset kopija iste. Uradila sam samo dva crteza. Nacrtas kako vidis i ne valja, ne vidi se taj polozaj tela. Pa onda, proucavanje svih tih nagiba, preloma, i ne znam ni ja cega vise. Na kraju sam uspela, ali malo me je ubilo. Pre toga sam radila mrtvu prirodu za sutra. Svidja mi se profesorica crtanja, rekla sam u petak da cu biti ona kad porastem, divna je. Danas sam radila kolaze. Samo tri sam napravila, sto je malo s obzirom da mi to inace dosta brze, al s ovim sam se mucila. Profesorica mi je rekla da hoce malo da me muci i da ostavim vise belog prostora. Poslednji kolaz radim satima. Lepim i cepam i lepim preko i ne valja. Mazala sam brasno sa vodom, posipala so i biber preko paste za zube, lepila slichicu i sibice. Na kraju sam zalepila preko svega toga plasticnu kesu i opet je nesto falilo. Dok sam trazila fotogradije za kolaze po chasopisima skontala sam modni editorijal kojim je Stana bila odusevljena i rekla mi da je strasno podsecam na tu devojku i da bi mi dobro stajala takva ta frizura. Naima, ima neku bob frizuru sa dugim siskama, nesto slicno mojoj frizuri sada, odnosno onoj koju sam imala. Posle neka dva sata sam odsekla siske, ne znam zasto. Ne skroz, ali polovinu, recimo. Zatim sam zalepila deo dlaka na kolaz, pa plasticnu kesu druge boje preko njih i sad mi se svidja. Nisam u potpunosti zadovoljna, ali nisam ni bila zadovoljnija tim radom prethodna tri sata tako da je i to nesto. Pomerila sam se s mrtve tacke.
Radujem se sutrasnjem danu i sredi. Uzasavam se utorka, do tad treba da nacrtam 30 preciznih tacnih crteza bez milion linija... zenske figure u nekim osnovnim pozama, po deset od svake.
Danas smo se videli sa Sarom i Necom, bili su kod nas. Drago mi je sto sam ih videla, pozelela sam Sarulju.
Prsti su mi ulepljeni lepkom  i dlakama. Zelim da slikam odvajanje lepka od prstiju. Mislim da sam unistila omiljene helanka lepkom, ne znam da li ce uspeti da spadne ako ih operem u masini.
Fale mi neki ljudi. Moram da priznam da mi fali Loznica, fali mi Brodolom. Odem na faks, dodjem sa faksa, nalazenje sa ljudima i izlazak moraju da se planiraju mesecima unapred, sve mi tako deluje. Samo da Ognjen ne bude u pravu, da cu se smoriti ovde iako mi deluje sve tako uzbudljivo u pocetku.
Dragan dolazi tek u dvanaest. Hteli smo da uzmemo vino ali je on prva smena, ja u deset treba da budem na faksu, tako da nista od toga. Bedak, napokon imamo pare i mozemo da ga kupimo. Da, bice vremena ali treba mi to veceras, ovo je poslednja prilika, sutra opet upadam u masinu i nema mi izlaza do vikenda koji i nije bas neka opustenija varijanta osim toga sto ne moram na faks, svejedno moram da radim i radim i.... Ne kukam, samo... da, kukam. Super je, mada malo naporno. Koliko god radila uporno me ceka gomila praznih papira koju treba popuniti.
Vanja, ne mogu da ti odgovorim na komentar, nesto nije podeseno kako treba. Javi se da se vidimo, makar za neki vikend. Volim te.

Prvi ponedeljak Lenke kao brucoša.

Danas su se Beograđani pretežno odlučivali za prevoz, pre nego pešačenje. Šala naravno. Autobusi su bili prepuni, bar oni kojima sam ja išla, ili sam se jedno zadesila na mestima najveće gužve. Odvratno. Sva ona lica iz kojih  je isisan život ubijaju raspoloženje. Pritom, Dragi je danas razbio vinsku čašu koju smo dobili od Sunića. Prevoz, odloženo predavanje, pa čaša. Malo mi je dan otišao nizbrdo. Pritom, zakasnila sam na engleski jutros.
Da, faks je počeo. Euforija, da. Milion zadataka koje treba da uradimo, nemam volje sad da prenosim entuzijazam prve sedmice, već sam umorna i čini mi se da će delovati bledo.
U subotu smo bili kod Marije, ako joj je tako ime, i radili kolaže za grafički. Uspela da sam da završim sve. Domaći nam je deset kolaža do sledećeg časa. Sviđa mi se do sada, posebno profesorica koja je rekla da neće da vidi šljokice i mašnice. Bez obzira na to, kul je. Juče sam bila kod Ivane. I ona je dobila stipendiju kao i ja, s tim što je ona bila prvo mesto. Ivana je jedno divno stvorenje, bar kolko sam uspela za sad da skontam, bosanka naša. Dakle, radile smo juče kolaže za savremeno odevanje od pola pet do pola dvanaest. Kičma stradala ali smo uspele da završimo sav domaći... za koji se ispostavilo da nam nije ni bio potreban danas. Al dobro, treba nam za sutra.
Sviđa mi se ova frka, ovo nemanje slobodnog vremena, faks, domaći, faks, domaći, zadnjih par dana je tako. Osećam se korisno, čini mi se da sam produktivnija nego što sam ikada bila. I ne smeta mi što se nisam pomerila sedam sati, i proleteli su mi.. tu i tamo. Ali jebiga, kontam da mora tako. I ne pada mi na pamet da kukam, to sam izabrala. Na kraju krajeva, Ivana mi je rekla da prosek mora da nam bude bar 8,5 da bi mogle da zadržimo da stipendiju i da ne bi morali da im vraćamo pare koje predstavljaju taj popust na stipendiju. Kako god, nisam imala pojma za to, niko ništa nije pomenuo naravno, al eto, razlog više da zapnem.
Steph došao po stvari, Dragana očekujemo.