Počinjemo stvaranjem

Siv dan. Bukvalno. Kiša. Nema sunca na koje sam već bila oguglala, jer je sijalo svaki dan, kao da nije novembar. Sad je nastao prekid filma. Mračno je. Ustali smo pre sat, sve je bilo usporeno. Kretanje, disanje, misli. Samo sam posmatrala sivilo uz čaj. Ali zato, Milu to nije sprečilo da trči po stanu, jer, zašto ne bi, ipak je kuče kom je dosadno. Bez obzira na to, komšije od ispod su počele da lupaju u cevi. Okej. Ometanje u subotnjem odmoru. A to što gospodin iznad nas neretko održava predstavu u svom stanu, koju u potpunosti možemo da pratimo, jer čujemo sve. Prilično se dere, baš histerično. Najistripovanije je jer se svaki put čuje puštanje vode u istim intervalima kad ućuti i kao vuča nameštaja, mada sumnjam da je to, nekad i lupanje, kao glavom o zid. Ne znam. To u dva ujutru nije problem, Mila koja trči po stanu u dva popodne jeste. Volim džangrizave komšije.
Nisam uopšte o tome htela... huh.

https://www.youtube.com/watch?v=3yDP9MKVhZc

Želim zapravo da pišem o inspiraciji. Trenutak belog papira. Danas je nekako dobar dan za to. Nebo nije ružičasto kao prethodnih dana, sivo je. Ali to je dobro, mrak je bolji za stvaranje. Ružičasta je dosadna, osim ako je u tebi, a ni onda nemaš veliku potrebu da je beležiš, samo uživaš dok je udišeš.
Danas, FKA twigs. Za savršen početak dana. Ne veseo, ne skakutav, već takav da osećaš potrebu da se skoncentrišeš i ispljuneš nešto na taj beo papir. Da izbaciš iz sebe bar deo onog što upijaš svakodnevno. Okej, na faksu, na netu, ali i na ulici i u svojoj glavi. Sve ono što je okej i što nije. Ne samo to, da prevaziđeš sebe, ne samo u smislu da odeš korak dalje od sebe, već da se skloniš od svakodnevnog sebe, da budeš bolji od lenjosti i nezavršenog. Nije problem u nesavršenom, već u nedoslednosti, monotoniji i meni u mom radu. I dalje sam nekako nezanimljiva, isponavljana hiljadu puta i ispljunuta od strane sebe.
Ne okrećem novi list, samo novi dan. Iako je već mrak napolju. Počinjemo stvaranjem. Završavamo posmatranjem, nastavljamo sa razmišljanjem i mozganjem. Kritikujemo, što je možda i najbitnije.
Jedemo špagete koje su i dalje samo u glavi i pijemo propolis, da bi ublažili svoju savest što pušimo a kijamo. Mila i ja. Sad idemo malo napolje. Zbog kiseonika, a i piškenja. Prodavnice. Čeka nas divna noć. Beo papir.

Jer nismo svesni koliko ne osecamo sebe

Kad se razlijes, rastopis, i osecas prijatne zmarce po telu kako se sire i stvaraju jezu. Kad progledas i vidis i oblike po prvi put. Kad si srecan sto postojis, sto si tu i sto osecas sve. Osecas sebe. Osecas lepotu koja te vodi u jos lepse i neznije, divnije. Kad ti suze radosnice idu same od sebe, jer si stvarno toliko srecan. Kad pustas Ekv posle svega jer eto. Kad nestane strah i sve sto te koci, i cini ti se da prepreke ne postoje. Mozes sve. A nista ti ne treba. Tu si, kao nikad pre.

Dohvatila sam tempere i spatule. Covece. Kao da sam videla boje po prvi put. Bila sam najiskrenije odusevljena, ocarana i omamljena njihovim mesanjem, guljenjem, igranjem sa njima i moram reci da mozda nikad nisam napravila nista bolje. Ili bar to mislim jer mi je bilo toliko zanimljivo, ali svakako nisam napravila nista slicno. Neverovatno je koliko ne vidimo cak i kad mislimo da vidimo i da znamo.

Davati ljudima kao vakcinu protiv depresije, umesto promazepana i svih ostalih *ranja. Da osete da je sve ipak u redu i da budu srecni, da osete sebe, i sve oko sebe. Prirodom. Prirodom koja te masira, svaki nerv, vodi ljubav sa tvojim telom, tvojim umom i vidom. Predivno.

nauci da dises

Osecam svoja rebra,

srce kad lupa

kroz njih,

konstantno pulsiranje.

Drhtanje i

znojavi dlanovi.

Strah i

nervoza

kao podsetnik

na sve sto 

nije nestalo 

iz mene.

Primirilo se,

potisnulo

ali je tu.

U grudima.

Ptica koja

se gusi u guzvi

Kad ne mozes

da se otrgnes

ni da dises.

Kad ne mozes

sa sobom.

Kad ti je 

sve prenaglaseno

i ne znas

sta ti je

i zasto ne mozes.

Kad ti smeta

sopstvena koza

i mislis

da ces se 

rasuti po vazduhu,

jer sve sto vidis

je belina,

a znas da 

ne bi trebalo.

Ptico,

jos nemas krila

jer nemas ni

moc nad sobom.

Nauci da dises.

onokad

...kad bi da se dovedeš u red. Da počneš da reaguješ na alarm i prestaneš da ponavljaš sebi da nema poente, jer već kasniš i da prestaneš da navijaš alarm ranije, jer ne ustaneš i uvek prespiš zbog onih čuvenih " pet minuta" .

Polovina semestra je prošla pa je i to "wake up call" , s obzirom na to da neka predavanja izbegavam sramote zbog. Onokad ne počneš da donosiš stvari na vreme, u međuvremenu se i ne nakaniš jer si već obeshrabren i osuđen na propast, i pustiš da prođe još jedna nedelja. Problem je u tome što sam malo zakucala. Prošlo ih je osam.

Ovo je, u principu, faza kroz koje prolazi svaki srednjoškolac, ili je bar kod mene tako bilo. Od sledećeg polugodišta ću drugačije, ili od sledeće godine. Nezgodno je kad bi da se izvučeš iz blata negde na sredini, kad si ni tamo ni vamo. Ako sad ne kreneš, ode u živo blato. S druge strane, treba nadoknaditi veliki odmor. Jedan veliki ponedeljak počinje. Počeće u petak, noćnim crtanjem, jer kako bi drugo. Odlaganje za sutra je uvek mučno i vrši preveliki pritisak na jutro.

I opet imamo pokušaj gajenje kose, mog odricanja onog što me čini ovakvom i što me čeličilo godinama. Eksperiment- da li će moja individualnost opstati i ako se utopim, jer je mašinicom i počelo. Leđa i dalje držim pogrbljeno ali se naučila da se suočim sa svakakvim pogledima i  komentarima. Kao da se ljušti jedan sloj mene po malo svaki put kad mi poraste koji centimetar kose. Srljam u pretežno nepoznato. Kad se odvikneš od nečega u potpunosti... trebaće mi jako puno strpljenja, što je zapravo i ceo štos. Iskušati sebe. Ćelavost je prevaziđena za sad. 

" Lako je razlikovati se među istima, teško je razlikovati se od sebe samog. "
Prvi put je to učinila mašinica, sada će to biti četka.

Takođe, posađena mi je jedna krakata izlomljena žirafija po nadlaktici desne ruke. I neće mrdati nigde sve dok sam i ja tu. Treba da podseća da stojiš pravo čak i kad si u parampačadima. Trebaće vremena naučiti da uopšte stojim pravo. Kao kad mi je zubarka rekla da moram da naučim da gutam pljuvačku drugačije da bi prestala da guram zube jezikom napred. Pomislila sam da je jednako tome kad bi mi tražila da dišem drugačije, ali nije. Navike se mogu promeniti. Teško, ali nadam se da ipak da. Možda bi ona majica što pecka kad se saviješ bila dobar početak. 

Previše toga treba početi ispočetka. I na kraju, najteže je izaći na kraj sa samim sobom-.......

Pajdomanka

Stojim na stanici, čekam već dvadeset minuta jebeni autobus i zakucala.

U jednom trenutku pored mene prolazi klinac i bulji.
Prolazi drugi i bulji.
Nakon par metara jedan se prodere: " Uuuu brate, kakva pajdomanka. "
Prvobitno mi nije bilo dobro, svi ti ljudi koji stoje ispred mene, nije baš prijatno, morate priznati. Posle nekog vremena sam shvatila da je to zapravo dobra stvar. Setimo se onoga da nije dobro sviđati se svakome. Posebno kada je u pitanju i stvaranje, pa verovatno i ono što je tvoja pojava. Ako se dopadaš svima, to znači da nešto ne radiš kako treba. I nisam ja to rekla. Mada se u potpunosti slažem i zahvaljujem dečacima što su mi ukazali na to upravo onako kako treba. Ovo posvećujem njhovim najkicama.
Ipak, zapitaš se da li i drugi ljudi koji bulje tako u tebe, što je većina, pomisle isto to samo nemaju muda da te prozivaju. Smešak, jer ipak, možda to ipak znači da nešto radim kako treba. Bolja je i takva reakcija ni od kakve. Kada ne izazivaš reakcije, bezličan si, nisi siguran da postojis. Egzištiraš ili se pretvaraš?
To je to, treba znati kad prestati a već sam počela da serem.




Svim najkicama i šuškavcima ovog sveta. Za vas koji podsećate na poremećen sistem vrednosti svojom pojavom i niste ni svesni da vas nema.

Zosterrrrrr

Sjajno, sjajno vece. Mala ali odabrana publika. Ne tako mala zapravo ali ipak je to jedna sala. Sumnjam da se iko zadesio tu slucajno, da je dosao tu jer je dobio karte ili tako nesto. Pevali smo u glas, vristali i skakali, rastopili se od miline, noge su se tresle od uzbudjenja. Nije bilo vazduha i nismo mogli da dodjemo do daha ali najuporniji su izdrzali do kraja. Neko smo i sedeli ispred sale i pevali. Lik sa stakama i trudnica na koncertu su dokaz prave ljubavi prema ovom bendu. Jako dobra energija, osecaj jedinstva sa svim tim ljudima koje ne poznajes. Nemamo licne fotke, ali imam fotku ovih veselih ljudi, tako da mozete da naslutite atmosferu.

https://www.youtube.com/watch?v=ds2ZrUeVVfU

ljubav Zosterima <3

proštepati prste, misli i poglede

Juče sam skuvala šerpu kompota od jabuka. Onaj trenutak kad pomisliš: Ove jabuke će početi da trule... i izvučeš se na najbezbolniji način, gurneš ih u šerpu, iskomadane i kažeš sebi da ćeš ih sigurno pojesti u narednih par dana i spasiti.
Od danas ne jedemo hleb. Svega mi, jela sam sarme bez 'leba, valjda to nešto govori.
Ljudi u prevozu su nervozni, netrpeljivi, nezainteresovani. Deluju kao da im je život prošao u tom istom autobusu a oni i dalje usnulo razmišljaju o svom životu koji se dešava dok čekaju sledeću stanicu. Njihovi pogledi mi sve više stvaraju osećaj mučnine i gađenja. Način na koji bulje... više mi nije ni jasno. Ipak sam se odselila iz Loznice, ili bar mislim da jesam. Provincija u velikom.

Sinoć sam nacrtala mini kolekciju. Kapsula kolekciju, tačnije, bar bi bila da je realizovana dobro. Ne mogu svi delovi da se kombinuju međusobno, mada.... uvek ima onih koji sparuju do ludila. Fuj, mada mogu da se vadim na to-.. Ne.
Zanimljivo je, prošlo je godinu dana, treba podsetiti sebe s vremena na vreme zašto radiš to što radiš. U ponedeljak je prvi dan škole. Hohhoh, pardon, prvi dan nove studentske godine ili šta god. Zapravo ćemo početi da šijemo. U glavi mi je samo da ću proštepati prste.

Želim da kuvam više, spremam svašta, shvatila sam da mi je to skroz interesantno, zaista je umetnost. Gledala sam 24kitchen na kratko juče i lika koji je napravio čokoladni kolač sa krvlju. Neću biti baš tako ekscentrična ali prženice sa malo ljutog ajvara preko i origanom, pa još malo propržiti, to može. Jučerašnje otkriće. Ali nema više, hleba bez. Hleb je zlo, pekare još veće. Zato bojkotujemo. Svi raspoloženi mogu da se priključe. Jedini cilj je osećati se bolje.
Joga. Svaki dan. Čak je i Dragan rekao da će da počne, da znate ako neki sneg, nešto, to smo mi.

p.s. Šaljem ljubav Jančici i Tijani koje su mi ulepšale ovaj dan.