Jer nismo svesni koliko ne osecamo sebe

Kad se razlijes, rastopis, i osecas prijatne zmarce po telu kako se sire i stvaraju jezu. Kad progledas i vidis i oblike po prvi put. Kad si srecan sto postojis, sto si tu i sto osecas sve. Osecas sebe. Osecas lepotu koja te vodi u jos lepse i neznije, divnije. Kad ti suze radosnice idu same od sebe, jer si stvarno toliko srecan. Kad pustas Ekv posle svega jer eto. Kad nestane strah i sve sto te koci, i cini ti se da prepreke ne postoje. Mozes sve. A nista ti ne treba. Tu si, kao nikad pre.

Dohvatila sam tempere i spatule. Covece. Kao da sam videla boje po prvi put. Bila sam najiskrenije odusevljena, ocarana i omamljena njihovim mesanjem, guljenjem, igranjem sa njima i moram reci da mozda nikad nisam napravila nista bolje. Ili bar to mislim jer mi je bilo toliko zanimljivo, ali svakako nisam napravila nista slicno. Neverovatno je koliko ne vidimo cak i kad mislimo da vidimo i da znamo.

Davati ljudima kao vakcinu protiv depresije, umesto promazepana i svih ostalih *ranja. Da osete da je sve ipak u redu i da budu srecni, da osete sebe, i sve oko sebe. Prirodom. Prirodom koja te masira, svaki nerv, vodi ljubav sa tvojim telom, tvojim umom i vidom. Predivno.

nauci da dises

Osecam svoja rebra,

srce kad lupa

kroz njih,

konstantno pulsiranje.

Drhtanje i

znojavi dlanovi.

Strah i

nervoza

kao podsetnik

na sve sto 

nije nestalo 

iz mene.

Primirilo se,

potisnulo

ali je tu.

U grudima.

Ptica koja

se gusi u guzvi

Kad ne mozes

da se otrgnes

ni da dises.

Kad ne mozes

sa sobom.

Kad ti je 

sve prenaglaseno

i ne znas

sta ti je

i zasto ne mozes.

Kad ti smeta

sopstvena koza

i mislis

da ces se 

rasuti po vazduhu,

jer sve sto vidis

je belina,

a znas da 

ne bi trebalo.

Ptico,

jos nemas krila

jer nemas ni

moc nad sobom.

Nauci da dises.