onokad

...kad bi da se dovedeš u red. Da počneš da reaguješ na alarm i prestaneš da ponavljaš sebi da nema poente, jer već kasniš i da prestaneš da navijaš alarm ranije, jer ne ustaneš i uvek prespiš zbog onih čuvenih " pet minuta" .

Polovina semestra je prošla pa je i to "wake up call" , s obzirom na to da neka predavanja izbegavam sramote zbog. Onokad ne počneš da donosiš stvari na vreme, u međuvremenu se i ne nakaniš jer si već obeshrabren i osuđen na propast, i pustiš da prođe još jedna nedelja. Problem je u tome što sam malo zakucala. Prošlo ih je osam.

Ovo je, u principu, faza kroz koje prolazi svaki srednjoškolac, ili je bar kod mene tako bilo. Od sledećeg polugodišta ću drugačije, ili od sledeće godine. Nezgodno je kad bi da se izvučeš iz blata negde na sredini, kad si ni tamo ni vamo. Ako sad ne kreneš, ode u živo blato. S druge strane, treba nadoknaditi veliki odmor. Jedan veliki ponedeljak počinje. Počeće u petak, noćnim crtanjem, jer kako bi drugo. Odlaganje za sutra je uvek mučno i vrši preveliki pritisak na jutro.

I opet imamo pokušaj gajenje kose, mog odricanja onog što me čini ovakvom i što me čeličilo godinama. Eksperiment- da li će moja individualnost opstati i ako se utopim, jer je mašinicom i počelo. Leđa i dalje držim pogrbljeno ali se naučila da se suočim sa svakakvim pogledima i  komentarima. Kao da se ljušti jedan sloj mene po malo svaki put kad mi poraste koji centimetar kose. Srljam u pretežno nepoznato. Kad se odvikneš od nečega u potpunosti... trebaće mi jako puno strpljenja, što je zapravo i ceo štos. Iskušati sebe. Ćelavost je prevaziđena za sad. 

" Lako je razlikovati se među istima, teško je razlikovati se od sebe samog. "
Prvi put je to učinila mašinica, sada će to biti četka.

Takođe, posađena mi je jedna krakata izlomljena žirafija po nadlaktici desne ruke. I neće mrdati nigde sve dok sam i ja tu. Treba da podseća da stojiš pravo čak i kad si u parampačadima. Trebaće vremena naučiti da uopšte stojim pravo. Kao kad mi je zubarka rekla da moram da naučim da gutam pljuvačku drugačije da bi prestala da guram zube jezikom napred. Pomislila sam da je jednako tome kad bi mi tražila da dišem drugačije, ali nije. Navike se mogu promeniti. Teško, ali nadam se da ipak da. Možda bi ona majica što pecka kad se saviješ bila dobar početak. 

Previše toga treba početi ispočetka. I na kraju, najteže je izaći na kraj sa samim sobom-.......

Pajdomanka

Stojim na stanici, čekam već dvadeset minuta jebeni autobus i zakucala.

U jednom trenutku pored mene prolazi klinac i bulji.
Prolazi drugi i bulji.
Nakon par metara jedan se prodere: " Uuuu brate, kakva pajdomanka. "
Prvobitno mi nije bilo dobro, svi ti ljudi koji stoje ispred mene, nije baš prijatno, morate priznati. Posle nekog vremena sam shvatila da je to zapravo dobra stvar. Setimo se onoga da nije dobro sviđati se svakome. Posebno kada je u pitanju i stvaranje, pa verovatno i ono što je tvoja pojava. Ako se dopadaš svima, to znači da nešto ne radiš kako treba. I nisam ja to rekla. Mada se u potpunosti slažem i zahvaljujem dečacima što su mi ukazali na to upravo onako kako treba. Ovo posvećujem njhovim najkicama.
Ipak, zapitaš se da li i drugi ljudi koji bulje tako u tebe, što je većina, pomisle isto to samo nemaju muda da te prozivaju. Smešak, jer ipak, možda to ipak znači da nešto radim kako treba. Bolja je i takva reakcija ni od kakve. Kada ne izazivaš reakcije, bezličan si, nisi siguran da postojis. Egzištiraš ili se pretvaraš?
To je to, treba znati kad prestati a već sam počela da serem.




Svim najkicama i šuškavcima ovog sveta. Za vas koji podsećate na poremećen sistem vrednosti svojom pojavom i niste ni svesni da vas nema.